Светско првенство које ће остати запамћено по великим осцилацијама у игри Србије, неочекиваним преокретима, импресивним победама, болним поразима, али пре свега – по јасним лекцијама које не смеју бити игнорисане. Ово није била репрезентација која лута. Ово је била репрезентација која тражи - идентитет, стабилност и континуитет. У томе лежи вредност овог првенства: не у резултату, већ у спознаји где смо, шта имамо и шта нам недостаје.
ТЕХНИКА ЈЕ ВАЖНА, АЛИ СИНХРОНИЗАЦИЈА ЈЕ СВЕ
Један од главних разлога великог броја техничких грешака није био само притисак, већ непознавање саиграча. У савременом рукомету, играч не сарађује са позицијом — он сарађује са човеком. То значи да мора да зна: ритам саиграча, његов правац кретања, тајминг уласка у простор, брзину промене правца, интенцију акције пре него што она почне. Та сарадња бацк–бацк, бацк–крило и бацк–пивотман функционише само када је аутоматизована.
То није импровизација - то је плес. А у плесу, сваки корак је важан. Ако партнер не зна следећи покрет, судар је неминован. Само велики број понављања ствара сигурност, аутоматизам и поверење. Ту се крије разлика између нас и репрезентација које су годинама заједно.
До почетка овог првенства, ако су све играчице биле здраве, Србија је у овом саставу имала: око 15 тренинга, 6-7 пријатељских утакмица, 6 званичних мечева. То је премало да се изгради систем, још мање идентитет. Зато су: наши пасови били секунду прекасно, наши уласци у простор недовољно јасни, наше одлуке често изгледале као грешке - а заправо су биле последица недовољног заједничког времена, а не незнања. Наше кашњење је око пет година у односу на селекције које не „праве тим“, већ надограђују систем. Оне само убаце нову играчицу у постојећу структуру - ми још увек исту структуру градимо. Зато је важно разумети: нисмо пали јер не знамо. Пали смо јер немамо довољно заједничких корака у ногама.
ШТА САДА?
Ако желимо да сустигнемо најбоље, не треба нам чудо. Треба нам: време, понављање, стрпљење, доследност, и одлука да се пут не мења после сваке препреке. Јер систем је маратон, а не спринт.
ЗАВРШНА РЕЧ
Репрезентација која је играла на овом првенству није готов производ. Она је пројекат у изградњи. А пројекат који има: срце, карактер, играче који решавају утакмице, и генерацију која жели да учи - тај пројекат има будућност. Ако истраје.
Девојке, хвала вам на свему. Ово није крај. Ово је - почетак који вреди наставити.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
