Горан Пандуровић је, својевремено, био голман Партизана, а фразе да „крв није вода” и да „ивер не пада далеко од кладе” потврдио је његов син Страхиња, али пасију је пронашао у тренерским водама.
Пандуровић јуниор није од оних за које може да се каже дођох, видех, победих и нестадох. Никада није био себичан, јер добро зна да кад постигне циљ има још већу одговорност. Иако млад, одавно је научио да са сарадницима формира праве вредности и користи их у сврху резултата. Телеоптик je, између осталог и због тога, годинама где јесте, при врху београдске елите.
- Одрастао сам у спортској породици, па сам рано одлучио да се бавим тренерским послом. Сваки дан сам се сусретао са том тематиком у кући и већ са 19 година почео сам да тренирам млађе категорије Жаркова. После тога сам неколико година радио у школи Рада, али све време био сам на корак од сениорског фудбала – каже Страхиња Пандуровић.
Рад са јуниорима допринео је формирању његове личности као тренера.
- Уследио је позив Жарка Лазетића са којим сам сарађивао у Срему из Јакова, затим и позиви Гордана Петрића и Зорана Бате Мирковића за посао у Синђелићу. Све је некако ишло својим током, тако да сам рано, са 27 година, такође, од Бате Мирковића добио позив да радим у Партизану.
Уследиле су године усавршавања већ стеченог знања.
- Био сам шест година део стручног штаба првог тима Партизана, а потом сам уписао УЕФА ПРО лиценцу и пре две године осамосталио сам се у улози шефа струке Телеоптика. Имам драгоцено искуство у раду са одличним тренерима и људима, много сам научио од Гордана Петрића, Бате Мирковића, Александра Станојевића, Саве Милошевића… Преко оца Горана познавао сам све те људе, а кроз сарадњу са њима учврстио сам однос и постали смо пријатељи.
Многима је запао са око, јер квалитет пре или касније дође до изражаја. Налазио се на листи жеља челника појединих клубова, али морали су да се помире са негативним одговором.
- Било је контаката са више страна и неких суперлигашких клубова, али нигде не журим, задовољан сам у Телеоптику. оно што добро функционише не треба да се мења. Нисам од оних који ће по сваку цену отићи у виши ранг.
И зашто би кад постоји могућност да једнога дана оствари снове у црно-белој боји.
- Тренутно сам у Телеоптику, средини која је одлична за младе тренере, имам апсолутну аутономију у раду. Један од циљева је да у будућности седнем на клупу Партизана, видим себе у тој улози и то је нешто чему тежим – истакао је Страхиња Пандуровић, шеф струке Партизанове филијале која зимује на трећој позицији.
САВЕТИ ТАТЕ ГОРАНА
Много је савета добио од оца Горана, заједно пролазе кроз недаће и успехе, како спортске, тако и животне, а теме које деле понекад умеју да буду „напорне” за њихове најближе.
- За мене је велика срећа и благослов што у породици имам оца Горана са којим често причам о фудбалу. Кад се окупимо породично то нам замерају, али шта је ту је, свако има неку опсесију. Много тога делим са њим и то нема цену - открио је Страхиња.
ИВАНА, ВОЈИН И ВАСИЛИЈЕ
Питање је како би се кретала каријера Страхиње Пандуровића да нема хармоничну породицу која је у сваком моменту уз њега.
- Са супругом Иваном сам у браку десет година, имамо двојицу синова Василија и Војина, безрезервна подршка за све у животу. Захвалан сам на томе што их имам. Породица је стуб свега, све креће из ње… - каже млади стручњак.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
