Тумбаковић: Врхунац каријере! Петровић: Фудбалски сан

У СУСРЕТ ДЕРБИЈУ / ИЗ КЊИГЕ ДРАГИШЕ КОВАЧЕВИЋА „ДЕРБИ”/

ЉУБИША ТУМБАКОВИЋ

„Иако сам дуго био у Партизану, као играч никад нисам био у тиму против Звезде, али сам играјући за Вардар у више наврата наступао у утакмицама са црвено-белима.

Ватрено крштење у вечитом дербију имао сам као тренер првог тима 2. октобра '92 на Маракани. То је она утакмица на којој су навијачи бацили сузавац, па је меч био прекинут. Прво полувреме играли смо одлично, голом Мијатовића водили смо до пред крај, кад је Лукић изједначио.

После те утакмице некако сам „огуглао” јер смо се често састајали са Звездом. За сваког тренера то је врхунац каријере. За мене посебан доживљај. Тешко бих могао да кажем да ли сам срећнији кад победимо или тужнији кад изгубимо. То су необјашњиве радости и туге.

Пошто рачунам да будем и даље тренер Партизана не могу да откривам тајну како припремам моју екипу за дерби. Шалим се... Трудим се, наравно, да ништа не препустим случају. Гледам да искључим свако изненађење. Увек тражим неки нови мотив за моју екипу. Волим да чујем моје сараднике. Увек их консултујем, тражим допунске информације... Питам и Бјековића шта мисли, али увек, понављам, увек сам доносим одлуку о саставу тима и тактици. Ретко ме је интуиција преварила, па и онда кад смо губили дербије.”

ЉУПКО ПЕТРОВИЋ

„Као играч наступао сам за Осијек и против Звезде и Партизана. У Београду смо обично губили, а код куће понекад и тријумфовали.

Нисам имао срећу, кажем срећу, јер сам се касније уверио да је срећа бити актер дербија, да играм у вечитом дербију. Као играч из провинције, а касније тренер једног од учесника дербија, могу из ове перспективе да кажем да је за сваког југословенског фудбалера сан играти дерби.

У моје време, било ми је важно да добро одиграм против Звезде, Динама, Партизана, Хајдука... Те утакмице доживљавао сам као нешто најлепше у каријери. Ипак, тек као тренер Звезде схватио сам шта за играче, тренере и навијаче значи дерби. Ако имам неостварену играчку жељу онда је то, управо, немогућност да бар једанпут одиграм ту утакмицу.

Моји дуели са Партизаном са Звездине клупе остају као нешто најлепше у мојој каријери. Иако сам први југословенски тренер који је освојио Куп шампиона у исту раван стављам 'моје' победе над Партизаном.”