Имао је само осам година кад се 1990, са групом вршњака, обрео на стадиону у Поцерској улици. Тада нико није могао ни да претпостави да ће Филип Пејовић оборити бројне клупске рекорде, а после успешне играчке каријере, пре годину дана, изабран је и за председника Мачве. Пословично одмерен и посвећен спортским обавезама тешко може да раздвоји причу о професионализму и емоцијама везаним за фудбал.
- Као и у животу, ни у спорту се ништа не догађа случајно, па ни мој долазак на чело клуба. Још као играча интересовале су ме организација и функционисање клуба у свим сегментима и потајно сам гајио амбиције да се једном нађем на овој позицији. Нисам, ипак, могао претпоставити да ће се то и догодити и зато ме силно обрадовала одлука градских челника да ми укажу поверење. Сувишно је истицати колико одговорности и обавеза доноси ова функција. На чело Мачве дошао сам са дојучерашњим саиграчима Милошем Адамовићем, Игором Ристивојевићем и Иваном Обровцем. Спојила нас је идеја да извучемо клуб из велике кризе и претворимо га у функционални колектив, што подразумева позицију стабилног суперлигаша, способног да финансијски, организационо и инфраструктурно одгови свим изазовима савременог фудбала – каже Филип Пејовић.
Само неколико минута недостајало је Мачви да презими на врху прволигашке табеле. Главни ривали, Младост ГАТ и Јавор Матис, головима у финишу својих утакмица, дошли су до победа и минималне предности, али поред тога, учинак црвено-црних заслужио је високе оцене.
- Испунили смо све такмичарске циљеве, али као спортисти тешко ми је да се помирим с чињеницом да нам је челна позиција измакла на такав начин. Минимални бодови заостатак даје нам додатне мотиве да га у наставку надокнадимо. Подсетио бих да смо током пролећа успели да, из тешке позиције, изборимо пласман у плеј-оф. Највеће заслуге за то припадају играчима и тренерима предвођени Немањом Глушицом.
Прва година на челу клуба брзо је прошла.
- Од старта смо поставили амбициозне, али и реалне циљеве и све смо их реализовали. На организационом плану успоставили смо вертикалну хијерархију, тако да свако зна и обавља сопствене задатке и одговара за њихово извршење. У сржи свега су здраве финансије, а успели смо и да испегламо више од 70 одсто нагомиланих дуговања и да нормално функционишемо. Много смо урадили и на инфраструктури, највише у претходних шест година. Репарирали смо главни терен, али и помоћни са вештачком подлогом. За то дугујемо захвалност Небојши Живановићу, председнику, и Дарку Брадоњићу, генералном секретару ФС РЗС. Поносни смо и на осветљење на помоћном терену, као и на нове просторије за омладинску школу.
Од 2025. године у шабачком прволигашу много очекују.
- Остварени успеси неће нас сигурно успавати, радићемо још више и упорније. Планирамо да измиримо све преостале дугове, што ће бити предуслов за остварење спортских амбиција. Тренутно радимо на ангажовању појачања, с циљем да се од лета вратимо у елитно друштво. Паралелно са тим желимо подизање нивоа наше школе фудбала, зацртали смо да је у што већој мери професионализујемо. У складу са реалним могућностима имамо планове и за још неке грађевинске радове на стадиону. Мачва не би била што јесте да иза ње не стоје бројни навијачи, захвални смо им на подршци, уз обећање да ћемо им и у овој години приуштити бројна задовољства и радости – истакао је Филип Пејовић, жива легенда и председник Мачве.
КАРИЈЕРА ЗА ПОНОС
Иза Филипа Пејовића остала je сјајна играчка каријера. После свих млађих селекција, за први тим дебитовао је 2001. године и за две деценије оборио је клупски рекорд са 512 званичних утакмица, као и рекорд од 123 меча у Супер лиги.
- Од првог дана и играња за петлиће, свакој утакмици прилазио сам као да је пресудна. Млађим играчима саветовао бих да се успешна каријера гради позитивним приступом и свешћу да сопствену судбину држе у својим рукама. Кад се ствари поставе тако, онда ни успеси не могу да изостану. Сећам се 2017. кад смо, после 67 година, вратили Мачву у елитно друштво. Био сам на заласку каријере, али веровао сам да могу да се докажем и у најјачој конкуренцији, што се захваљујући уложеном труду испоставило као тачно – каже Пејовић.
ОСЛОНАЦ У ПОРОДИЦИ
Филип Пејовић није важио за фудбалског мајстора, него за дисциплинованог, борбеног и максимално посвећеног играча у кога су веровали навијачи, али и сви тренери.
- Кад боље размислим, за успешну и дуговечну играчку каријеру, највише заслуга припада љубави према фудбалу и Мачви, као подршци породице. Одрастао сам у окружењу академских грађана и за разлику од већине саиграча никад се нисам одрицао едукације. Стекао сам високо образовање, иако то током каријере није имало никаквог значаја. Живим у сложном браку са супругом Ксенијом, која је 2012. године била првак Србије у скоку мотком и репрезентативка. У браку смо осам година и имамо четворогодишњег сина Виктора. Веровано бих и раније прекинуо каријеру, а можда не бих ни остао у фудбалу да није било Ксенијиног разумевања према обавезама у спорту – каже Филип Пејовић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
