„Изађи, мала”

На недавно одржаном традиционалном предновогодишњем окупљању свих субјеката Фудбалског савеза Региона Западне Србије у Крагујевцу изузетно упечатљива била је појава једне младе даме. Без обзира што су се и на нашим просторима одређени трендови променили, још увек дивљење изазива било која појава припадница лепшег пола у фудбалу, који још носи етикету типично мушког спорта.

Њено име је Јована Кузмановић и врло брзо се сазнало да долази из Уба, тачније Брезовице, недалеко од средине у којој је никао нови суперлигаш. Присутна је на утакмицама сениорске екипе Јединства, име јој је и званично у протоколу, с обзиром на то, како је рекла, да је пет година ангажована као физиотерапеут.

- Од малих ногу пратила сам фудбал, волела много Барселону из периода кад је Меси почињао каријеру у каталонском клубу. У тим тренуцима није ми падало на памет да ћу избором свог професионалног позива да дођем у ситуацију да се, практично, нађем на фудбалском терену. Током школовања била сам носилац Вукове дипломе, али су ме с друге стране више привлачила нека друга занимања у односу на, како би се могло помислити пре свега, академска звања. Тренирала сам дуго атлетику, трчала на 800 метара и док сам била у свету краљице спортова у непосредној близини дешавале су се и повреде. Успевала сам да их решим и из тога се у мени родила жеља да се бави управо физиотерапеутским послом - открила је Јована на почетку разговора.

Завршила је средњу медицинску школу, физиотерапеутски смер, прошла је још много едукација које су обогатиле њено знање и умеће, каже да је прошла „мали милион” стручних семинара и предавања.

- Добила сам позив од Бранка Матића, који је желео да се у директном разговору увери да ли сам спремна за такву позицију у оквиру клуба. Неко време упоредо сам радила с члановима млађих селекција и првотимцима, али није ми ниједног тренутка било напорно, уживала сам у обављању посла. Кад сам се први пут појавила у сениорској екипи, некако је завладао тајац, што је трајало прве две недеље мог рада. Обострано нисмо били свесни онога што нас је снашло, али су временом ствари долазиле на место, пронашли смо одговарајући начин комуникације и рада, све је кренуло жељеним током.

Дешавало се да Јованин викенд буде изузетно попуњен бројним утакмицама у свим старосним сферама, на терену је била од јутра до мрака. Чак и тад ниједног тренутка није се пожалила, већ је спремно прихватила све изазове.

- Имала сам доста клиничке праксе, током које сам се сусретала са отвореним ранама, преломима и сличним стварима, које се, опет, дешавају и у фудбалу, тако да није било нечега што би могло да ме изненади током интервенција на терену. Сусретала сам се са отвореним повредама готово свих делова тела, било је и крви, свакако да су најтрауматичније и најтеже повреде предњих укрштених лигамената, којих је, на жалост, такође било. Није било ситуација животне угрожености и потребних реакција у делићу секунде, успевала сам све адекватно да санирам.

С Јединством је прошла пут од Српске до Супер лиге и сад је присутна на теренима наших најбољих клубова.

- Највиши ранг подразумева исти такав ниво одговорности, али доноси и одређени страх, пре свега што има и страних играча, другачијег менталитета. Видљиво је да је и однос фудбалера из највишег ранга према свом здрављу напреднији и да воде рачуна о свему, што за циљ даје њихове боље перформансе. Тиме је донекле и мени олакшан посао, у таквим околностима пружа се и додатна могућност усавршавање и напредак.

Као изузетно значајно Јована истиче и то што су чланови њене породице и најближа околина битисање у оквиру фудбала прихватили на позитиван начин, што јој је улило додатно самопоуздање и жељу за успехом.

- Нисам имала ниједно непријатно искуство, било са играчима или било киме из света фудбала. Прихваћена сам на апсолутно равноправним основама и од стране колега из других клубова, с којима имам професионалну сарадњу и ван утакмица, односно, терена. И посао којим се бавим део је спорта, у коме су присутне амбиције, које постоје и код мене. Поставила сам циљеве и колико могу да будем објективна кад то кажем, мислим да идем корак по корак.

Уочљиво је да Јована има сијасет пратилаца и „лајкова” на друштвеним мрежама, њене слике својствене су и те како познатим манекенкама.

- Дуго година бавим се моделингом и то ми је у највећој мери хоби. Радим за условно речено мање брендове, јер ми обавезе на другој страни и не допуштају да се упустим у озбиљнију кампању. Волим да читам стручну литературу везану за физиотерапеутски посао, уз то, кад се нађе време, одем до биоскопа да одгледам све нове филмове, верни сам пратилац остварења домаће и стране кинематографије. Допада ми се кик бокс, тренирам онако за себе, аматерски, али никад се не зна, можда се некад појавим и у рингу. Интензивно пратим одбојку, поготово нашу женску екипу из Уба.

Изглед који плени тешко да може да се не примети, дешавало се и да сами гледаоци, барем они мушког рода, с нестрпљењем очекују Јованин улазак на терен.

- Добијала сам руже, чоколаде, али на једној утакмици поједини гледаоци су запевали и чувени хит „Изађи, мала”...

Јована се насмејала, потом и евоцирала успомене на тај догађај:

- Постидела сам се, искористила прилику да побегнем „у ћошак” и сачекам да се утакмица заврши, публика оде својим путем. Лепо је кад ме препознају и ослове по имену, али нисам присталица неког скандирања и томе слично. Много више ми значи уколико би ми неко рекао да сам добар физиотерапеут у односу на то да сам лепа девојка.