„Izađi, mala”

Na nedavno održanom tradicionalnom prednovogodišnjem okupljanju svih subjekata Fudbalskog saveza Regiona Zapadne Srbije u Kragujevcu izuzetno upečatljiva bila je pojava jedne mlade dame. Bez obzira što su se i na našim prostorima određeni trendovi promenili, još uvek divljenje izaziva bilo koja pojava pripadnica lepšeg pola u fudbalu, koji još nosi etiketu tipično muškog sporta.

Njeno ime je Jovana Kuzmanović i vrlo brzo se saznalo da dolazi iz Uba, tačnije Brezovice, nedaleko od sredine u kojoj je nikao novi superligaš. Prisutna je na utakmicama seniorske ekipe Jedinstva, ime joj je i zvanično u protokolu, s obzirom na to, kako je rekla, da je pet godina angažovana kao fizioterapeut.

- Od malih nogu pratila sam fudbal, volela mnogo Barselonu iz perioda kad je Mesi počinjao karijeru u katalonskom klubu. U tim trenucima nije mi padalo na pamet da ću izborom svog profesionalnog poziva da dođem u situaciju da se, praktično, nađem na fudbalskom terenu. Tokom školovanja bila sam nosilac Vukove diplome, ali su me s druge strane više privlačila neka druga zanimanja u odnosu na, kako bi se moglo pomisliti pre svega, akademska zvanja. Trenirala sam dugo atletiku, trčala na 800 metara i dok sam bila u svetu kraljice sportova u neposrednoj blizini dešavale su se i povrede. Uspevala sam da ih rešim i iz toga se u meni rodila želja da se bavi upravo fizioterapeutskim poslom - otkrila je Jovana na početku razgovora.

Završila je srednju medicinsku školu, fizioterapeutski smer, prošla je još mnogo edukacija koje su obogatile njeno znanje i umeće, kaže da je prošla „mali milion” stručnih seminara i predavanja.

- Dobila sam poziv od Branka Matića, koji je želeo da se u direktnom razgovoru uveri da li sam spremna za takvu poziciju u okviru kluba. Neko vreme uporedo sam radila s članovima mlađih selekcija i prvotimcima, ali nije mi nijednog trenutka bilo naporno, uživala sam u obavljanju posla. Kad sam se prvi put pojavila u seniorskoj ekipi, nekako je zavladao tajac, što je trajalo prve dve nedelje mog rada. Obostrano nismo bili svesni onoga što nas je snašlo, ali su vremenom stvari dolazile na mesto, pronašli smo odgovarajući način komunikacije i rada, sve je krenulo željenim tokom.

Dešavalo se da Jovanin vikend bude izuzetno popunjen brojnim utakmicama u svim starosnim sferama, na terenu je bila od jutra do mraka. Čak i tad nijednog trenutka nije se požalila, već je spremno prihvatila sve izazove.

- Imala sam dosta kliničke prakse, tokom koje sam se susretala sa otvorenim ranama, prelomima i sličnim stvarima, koje se, opet, dešavaju i u fudbalu, tako da nije bilo nečega što bi moglo da me iznenadi tokom intervencija na terenu. Susretala sam se sa otvorenim povredama gotovo svih delova tela, bilo je i krvi, svakako da su najtraumatičnije i najteže povrede prednjih ukrštenih ligamenata, kojih je, na žalost, takođe bilo. Nije bilo situacija životne ugroženosti i potrebnih reakcija u deliću sekunde, uspevala sam sve adekvatno da saniram.

S Jedinstvom je prošla put od Srpske do Super lige i sad je prisutna na terenima naših najboljih klubova.

- Najviši rang podrazumeva isti takav nivo odgovornosti, ali donosi i određeni strah, pre svega što ima i stranih igrača, drugačijeg mentaliteta. Vidljivo je da je i odnos fudbalera iz najvišeg ranga prema svom zdravlju napredniji i da vode računa o svemu, što za cilj daje njihove bolje performanse. Time je donekle i meni olakšan posao, u takvim okolnostima pruža se i dodatna mogućnost usavršavanje i napredak.

Kao izuzetno značajno Jovana ističe i to što su članovi njene porodice i najbliža okolina bitisanje u okviru fudbala prihvatili na pozitivan način, što joj je ulilo dodatno samopouzdanje i želju za uspehom.

- Nisam imala nijedno neprijatno iskustvo, bilo sa igračima ili bilo kime iz sveta fudbala. Prihvaćena sam na apsolutno ravnopravnim osnovama i od strane kolega iz drugih klubova, s kojima imam profesionalnu saradnju i van utakmica, odnosno, terena. I posao kojim se bavim deo je sporta, u kome su prisutne ambicije, koje postoje i kod mene. Postavila sam ciljeve i koliko mogu da budem objektivna kad to kažem, mislim da idem korak po korak.

Uočljivo je da Jovana ima sijaset pratilaca i „lajkova” na društvenim mrežama, njene slike svojstvene su i te kako poznatim manekenkama.

- Dugo godina bavim se modelingom i to mi je u najvećoj meri hobi. Radim za uslovno rečeno manje brendove, jer mi obaveze na drugoj strani i ne dopuštaju da se upustim u ozbiljniju kampanju. Volim da čitam stručnu literaturu vezanu za fizioterapeutski posao, uz to, kad se nađe vreme, odem do bioskopa da odgledam sve nove filmove, verni sam pratilac ostvarenja domaće i strane kinematografije. Dopada mi se kik boks, treniram onako za sebe, amaterski, ali nikad se ne zna, možda se nekad pojavim i u ringu. Intenzivno pratim odbojku, pogotovo našu žensku ekipu iz Uba.

Izgled koji pleni teško da može da se ne primeti, dešavalo se i da sami gledaoci, barem oni muškog roda, s nestrpljenjem očekuju Jovanin ulazak na teren.

- Dobijala sam ruže, čokolade, ali na jednoj utakmici pojedini gledaoci su zapevali i čuveni hit „Izađi, mala”...

Jovana se nasmejala, potom i evocirala uspomene na taj događaj:

- Postidela sam se, iskoristila priliku da pobegnem „u ćošak” i sačekam da se utakmica završi, publika ode svojim putem. Lepo je kad me prepoznaju i oslove po imenu, ali nisam pristalica nekog skandiranja i tome slično. Mnogo više mi znači ukoliko bi mi neko rekao da sam dobar fizioterapeut u odnosu na to da sam lepa devojka.