Стевановић: Шампионски ген тера нас да дамо максимум

У српском спорту, од кошаркашке клупе изазовнија је само - ватерполо. Трофејну салу годинама су пехарима попуњавали многи тренери и играчи, ипак, у центру пажње су они што су некад били у базену, а данас се баве струком. Сјајан пример: Урош Стевановић!

Селектор репрезентације Србије пре државног тима трофеје је освајао на клупском нивоу. Од Партизана и „наслова” првака Европе у својству помоћног тренера црно-белих, до одласка у Крагујевац где је наставио да бележи сјајне резултате. Мисију успеха после титула у Регионалној и Суперлиги Србије продужио је с Делфинима, од 2022. као наследник Дејана Савића.

И раније је био у стручном штабу селекције у коју је с правом заљубљена нација, али као један од помоћних тренера. Печат успона: злато на Олимпијским играма у Паризу!

Дошли сте на место селектора 2022. Рекло би се, једна од тежих клупа у српском спорту?

- Највећи добитак је тај једногодишњи пут, искуство које нема цену. Сви заједно, почевши од стручног штаба па до играча сад су зрелији, паметнији, бољи. Не понављано грешке које смо правили на почетку. Напредујемо и усавршавамо се свакодневно, како бисмо били спремнији за наредни циклус и били додатно конкретни - истиче на почетку разговора за Спортски журнал Урош Стевановић.

Преузели сте репрезентацију после дужег периода без трофеја. Који су били циљеви у том тренутку?

- У време кад сам дошао на клупу нико није веровао у успех. Једини циљ који сам имао био је да се квалификујемо на Олимпијске игре. После Светског првенства у Фукуоки 2023. на ком сам водио први пут екипу били смо четврти. Амбиције су после тога биле све веће. Ипак, сумња и незадовољство догодили су се после елиминације у четвртфиналу Европског првенства у Хрватској и на Светском првенству у Дохи. Морам зато да истакнем - у успех су веровали једино Виктор Јеленић, Југослав Васовић и играчи, заједно са стручним штабом.

Било је потребно време да екипа „кликне”. Који бисте тренутак истакли као пресудни?

- После пораза од Мађарске у четвртфиналу Европског првенства у Хрватској. Из данашње перспективе, та утакмица највише нам је значила. Оно што је додатно допринело освајању најсјајнијег одличија било је у виду играча - повратак Милоша Ћука и Николе Дедовића. Захваљујући њима, добили смо оно што нам је недостајало у самом базену, али и ван њега.

Стручни штаб успешно је пребродио изазове и постављене задатке. Колика је важност, условно речено, људи из сенке који помажу селектору?

- Немерљива. Они су, нажалост, у сенци, као што сам ја раније био док сам био део стручног штаба. Трудио сам се и трудићу се да истакнем њихову улогу и пре него што се захвалим играчима. У ситуацији у којој се налазила репрезентација и посао који су урадили у протеклих годину дана је невероватан. Дајана Зоретић, Стефан Ћирић, Дарко Билић, Милош Остојић, Андрија Герић, Владимир Радовић, Алекса Николић, Иван Марјановић и Никола Репац писали су историју и њихова имена ће да остану записана као златна у вечности и историји српског и светског ватерпола.

У Париз вас је испратио један новинар и мање неповерење јавности. Колико вам је значио рад у тишини за даљи успех?

- Питање које ми се свакодневно поставља. Разумем да је јавност заинтересована јер и обични пролазници у својим честиткама истичу да нису веровали и причају о чуду. Вероватно да су и новинари били вођени тиме, па су на неки начин креирали такво мишљење. С друге стране, екипа сама пројектује атмосферу и размишљање како приступа утакмици. Верујемо у себе и свој рад, као и у амбиције које су биле највеће и кад нису биле оправдане резултатима. Тако смо васпитани и учени, у српском ватерполу једноставно не може другачије.

Србије није одмах почела да бележи сјајне резултате. Шта је, заправо, била реалност Делфина?

- Резултати с претходних такмичења нису били реални, као што није било ни да се настави успех претходних генерација. Може се рећи да је реалност била негде између. Међутим, шампионски ген уткан у нас од првог корака, завеслаја у базену увек те тера преко границе максимума. Успех је пролазан, али најважније је да си потпуно посвећен и дао си дао све од себе, како би био чист пред собом и тимом.

У редовима олимпијских шампиона и даље се прича о чувеном говору Новака Ђоковића. Да ли је стручни штаб био део тога?

- То знају само играчи, нисмо били део тог пријатељског разговора. Знам само да су им очи биле јасније, браде подигнуте.

Меч против Грка био је стресан и за гледање?

- На сваком такмичењу, четвртфинале је најважнији меч. За њега смо се спремали од фебруара и Светског првенства Дохи. Мислим да је наш меч са Грчком можда и најбољи на ОИ, били смо спремни у сваком смислу и требало је раније да дамо гол за тријумф. А, погодак Николе Јакшића сви ће да памте до краја живота и као и где су и с ким гледали утакмицу.

Са стране, полуфинале и финале на ОИ било је рутина за ваше изабранике. Како сте се ви спремали за завршницу?

- Можда су се обе утакмице гледаоцима тако учиниле, али нико од нас није се опустио, нити је покушао и поред контроле које смо имали током већег дела меча. Стварно смо се понашали и играли како се захтева кад се дође до полуфинала и финала Олимпијских игара. Фокусирани максимално, спремни у сваком сегменту. Сматрам да то мора да нам буде звезда водиља у наредном периоду и како треба да изгледамо.

Август месец донео је трећу олимпијску медаљу Србије у низу у ватерполу. Колико ће помоћи нова лица у репрезентацији да се глад за трофејима настави?

- Сигурно да морамо да се додатно унапредимо и усавршавамо. Кренувши од тактике, састава, стручног штаба и самог рада. Колике ће промене да буду у репрезентацији, то ћемо да видимо, али једно је сигурно - нећу да гледам године играча, већ ко је у датом моменту бољи завршиће на списку. На играчима је да кроз рад и игре у клубу заслуже позив, на припремама да изборе место за коначни списак који води на такмичења.

Србија и Мађарска су једине две репрезентације са три злата у низу. Најављујте ли четврту за Србију у Лос Анђелесу?

- Имамо обавезу и задатак према нама самима да радимо и сањамо још један велики подвиг. У овом случају, злато у у Лос Анђелесу 2028 - подвлачи Урош Стевановић.