Вековни сан – други део

Последње две сезоне у највишем рангу, Милош Ристић је стартер Радничког 1923. На стадион „Чика Дача” стигао је на позив спортског директора Славка Перовића, односно, тадашњег шефа стручног штаба Дејана Јоксимовића, претходно - бранио је боје ужичке Слободе. Тиме је наставио стицање искуства на суперлигашким теренима, с обзиром на то да је две сезоне играо у лучанској Младости, клубу у коме је прошао добар део омладинског стажа.

- Фудбалом сам почео да се бавим у седмој години у родној Пожеги и нормално је да ми је први клуб био Слога, у којој сам играо до кадетског узраста, да бих се потом преселио у оближње Лучане. Нисам се одмах изборио за статус првотимца, враћао сам се као позајмљени играч у Пожегу, једну и по сезону провео и у лајковачком Железничару. Први гол у Супер лиги постигао сам на мечу са ОФК Бачком, у коме смо у Лучанима славили 5:0. Сигурно да ми је тај погодак остао у сећању, самим тим што је први - истакао је „пословођа” тима из срца Шумадије.

Ни долазак у Крагујевац није био сувише обећавајући, првенствено због повреде коју је Ристић задобио на првој пријатељској утакмици с Напретком. Уследила је пауза од два месеца, али је по опоравку брзо заузео место у првој једанаесторици и већ је накупио 51 меч у црвеном дресу.

- Имао сам неколико понуда, али сам се одлучио за Раднички 1923 и с временске дистанце направио прави избор, који може само да допринесе развоју каријере. Почео сам да играм у негативној серији после које смо заузимали последње место, али добар и предан рад свакога од нас омогућио нам је пласман у европско такмичење. Драго ми је што сам био део генерације која ће сигурно да остане упамћена по томе што је остварила вековни сан навијача и љубитеља фудбала у Крагујевцу.

Милош истиче да му је садашња позиција задњег везног нешто што му највише одговара, у млађим категоријама био је и истуренији, играо чак и као деснокрилни нападач.

- Захтевна и одговорна позиција, између одбране и напада. Грешака не сме да буде, мора ме бити свуда по терену, да помогнем дефанзивцима, али и прикључим се нападу кад је потребно. Изискује максималну припремљеност, изузетно залагање и велику борбу. Остала ми је у сећању утакмица из прошле сезоне кад смо у Бачкој Тополи поражени од ТСЦ-а (3:4), константно смо били у прилици да „јуримо” предност ривала, измерено ми је да сам претрчао 14 километара у прилично јаком темпу. Осећао сам се исцрпљено, као никада до тада у каријери.

Навијачи и сви којима је Раднички 1923 у срцу прижељкују да Ристић крене и ка противничком голу, очекујући разоран шут с дистанце, који зна да направи проблеме голманима.

- Све зависи од противника и колико ми остављају простора да се придодам завршној трећини. Шут ми је некако урођен, као млађи знатно сам више вежбао завршницу. Волим и не бежим од тога да преузмем одговорност и кад су једанаестерци у питању, погодио сам у 86. минуту за победу у дуелу с Војводином, немам проблем с притиском који доноси таква ситуација. Управо ми је тај гол, без обзира што сам га постигао с беле тачке, најдражи у каријери.

На мали одмор између два дела сезоне Крагујевчани су отишли с петог места и 31 бодом. Резултат који задовољава, али  било је прилика и за чвршћи прикључак са екипама из врха.

- Задовољан сам пласманом, имали смо тежак почетак сезоне, испадање од Морнара у Лиги конференције успели смо да избацимо из глава и кад смо се психолошки  стабилизовали почели да ређамо добре резултате. Сигурно је да смо могли више, али и поред тога верујем у екипу, стручни штаб и саиграче да у наставку можемо да поновимо остварење из прошле сезоне и поново се пласирамо у Европу.

После напорне јесени одмор је добро дошао, по устаљеној пракси уследио је повратак у родну Пожегу и придруживање породици, сестри Душици и мајци Милеви.

- Без обзира што у Крагујевцу имам добре услове, увек недостаје мамина кухиња, атмосфера која краси породичан дом. Значајна за фудбалски развој је и подршка коју сам константно имао од мајке и сестре, те се трудим да се добрим играма одужим, захвалим – завршио је Ристић.