„Никад нисам био љут на Аустралијанце”

Добро увек на крају побеђује зло. У мислима најбољег тенисера свих времена Новака Ђоковића преовлађују дивне успомене из Аустралије. То је тако, јер је српски ас забележио највеће успехе у професионалној каријери на највреднијем тениском турниру у Мелбурну. Није узалуд Ноле неприкосновени владар Аустралијског опена са рекордних 10 трофеја.

У Новаковом споменару посвећеном Земљи кенгура, на његову жалост, уписан  је један не толико леп догађај. Било је то 2022. за време коронавируса, кад су га ужасно третирали од тренутка слетања на аеродрому. Прво је добио визу и дозволу да може да дође, онда док је био у авиону, влада је променила закон, па је с аеродрома завршио у имигрантском хотелу. У више наврата је излазио на суд, чак је успео и да тренира на чувеној Род Лејвер арени, али не и да заигра. Неколико дана пре почетка такмичења одлучено је да буде депортован.

Само Ноле зна како је скупио снагу, успео све то да остави за себом и с осмехом каже да Мелбурн буди дивне успомене код њега. Доказао је то пре две сезоне кад се вратио на најбољи могући начин – освајањем 10. мелбурншке круне и 22. грен слема у каријери.

Вероватно ће тема о депортацији из 2022. још дуго бити актуелна кад Новак слети у Аустралију. У великом интервјуу за магазин ГК, Ђоковић је причао и о томе. На питање да ли је за њега у овом случају важи пословица – било не повратило се, српски ас је истакао:

- За мене јесте, али за супругу, родитеље и остатак породице није. Никада нисам био љут на Аустралијанце. Где год сам их срео широм света прилазили су ми и извињавали ми се због третмана који сам добио, јер их је срамота властите владе. Морам да признам да никад нисам срео људе који су ме депортовали. Немам жељу да се сретнем с њима. Неће бити проблем и ако се једног дана то догоди. Променила се влада, дошли су нови министри и премијер, па су ми вратили визу и био сам веома захвалан на томе. Заиста волим да сам у Аустралији, моји резултати сведоче како се осећам на овом континенту. Обожавам тениску грозницу у јануару, кад су сви узбуђени за време Аустралијског опена.

После изузетно тешких 10-так дана, у емотивном погледу, Ђоковића су 2022. депортовали с образложењем да је јавна претња, а не зато што није био вакцинисан.

- То је прави разлог. То је оно што су тројица судија на крају изрекли. Њихова реченица је да нису у позицији да доводе у питање дискреционо право министра имиграције. Било је све политички. То није имало никакве везе с вакцином или Короном или било чим другим. Политичари нису могли да поднесу што сам тамо. За њих је била мања штета да ме депортују него да ме задрже тамо.

За неког ко није с ових простора, поготово страним медијима је занимљиво да пишу о Новаковом пореклу и земљи одакле потиче.

- Увек сам био веома присан и мирољубив у приступу и понашању према људима и нацијама у региону, јер смо некада били иста држава – подсетио је Ђоковић на некадашњу Југославију. – Породица моје мајке је из Хрватске, рођена је у Београду, али сви су Хрвати. Са очеве стране су Срби из Црне Горе и из јужне српске покрајине Косова. Родио сам се и одрастао у Србији, тако да се увек према свима односим исто. Имамо толико културних сличности, традиционалних сличности, језика — зашто се не бисмо фокусирали на те ствари.

Откад је постао отац много тога се променило у његовом животу. Како Стефан и Тара одрастају, Ноле жели све више да буде поред њих. Зато су и крајем 2021. почели да путује с њим на највећа такмичења. Ове године први пут су дошли на други крај света. Били су поред Новака кад је играо у серији 250 у Бризбејнју, који је био успутна станица до Мелбурна. Деца и супруга Јелена биће највећа подршка на путу до 11. трофеја.

- Тешко је кад пакујете кофер и кад одлазите. Тешко је првих неколико ноћи у хотелу. У року од 48 сати осетим највећи интензитет емоција, туге, раздвојености, жаљења и једноставно невероватне потребе да се вратим деци и супрузи код куће. Приоритет ми је да будем ту за све важне тренутке.

Откад је комплетирао тениско благо освајање златне медаље на Олимпијским играма у Паризу, једна од главних тема је кад ће Ђоковић да окачи рекет о клин.

-  Размишљам како и кад желим да завршим професионалну каријеру. Искрено, више мислим о томе на који начин. Осећам да ако почнем да губим више и осетим да постоји већи јаз између мене и конкуренције на највећим турнирима, онда ћу вероватно рећи који ће то бити дан. У овом тренутку осећам се одлично и имам жељу да наставим.

Како године одмичу, Ноле је селективнији кад је реч о такмичењима. Заједно са члановима у тиму бира места на којима се такмичи. Наравно, све то зависи од његових приоритета.

- Да бих могао да наставим, морам да смањим број турнира на којима играм и да се фокусирам само на неколико одабраних. Почели смо да правило план за 2025. Сматрам да нећу да играм само на грен слем такмичењима и на Дејвис купу. Учествоваћу бар на један или два већа турнира пре сваког слема. Ово посебно важи за сезону на шљаци. 

У филмској верзији Ђоковићеве приче, сценарио би био прекинут после највеће спортске смотре у Граду светлости. Није искључено да су се многи питали зашто Ноле треба да настави да се такмичи, али он не размишља тако.

- Многи би рекли да је најбоље да одете кад сте на високом нивоу, што разумем, немојте да ме погрешно схватите, све то разумем. Међутим, уколико сам још увек физички способан и још увек се осећам као да могу да победим најбоље играче света на грен слем турнирима зашто бих сада желео да престанем – закључио је Ђоковић.