Велики Дејан Милојевић поново на центру

Шта то беше смех? Начин за испољавање позитивних емоција или уобичајни одбрамбени механизам у тешким ситуацијама?

Искрен осмех, праћен јуначким поносом у грудима... Да ли се маскирао и еволуирао у латентно – покварен? Дискутабилно.

Осмех са кристално приметним указом на доброту човекове душе? Нажалост, сигурно је нестао у праскозорје суморне середе 17.1.2024. одласком Дејана Милојевића.

Годину дана касније – сећање не бледи, већ појачава утисак величанствене особе великог срца. Кошаркашки живот је провео на центру, водио исцрпне борбе са ривалима и на големим леђима поносно носио презиме. За живота, веома кратког, успео је што поједини нису ни за дупло више -  подарио сијасет оплемењујућих лекција, формирао здраву породицу и ликом и делом благословио многе асове игре под обручима. Стога, синоћ је у Београдској арени одржан својеврсан симболични помен. Центар терена је уместо грба Партизана садржао дрес „гранде Декија“ , првотимци екипе из Хумске су на полеђини одора носили презиме „Милојевић“, док су навијачи поруком – „Био си ми све #13“ уприличили тужан догађај.

Показали су колики је траг оставио у свету и чланови Голден стејта, али... Шта са тренутне временске дистанце уопште смемо рећи о, од милоште званом, Милоју? Да ли довољно зрело можемо спознати атрибуте и бесконачно дубок јаз направљен прераним одласком?

Притискањем виртуелних слова мисли налик пројектилима лете кроз мождане шупљине, али са истим предзнаком – зашто нам је живот поделио горку пилулу напрасне туге? Због чега ведрог виртуоза нисмо видели на клупи репрезентације, насмејаног са ближњима?

... превише питања без одговора. Ко зна колико ће још воде протећи у процесуирању. Остаје нам једино да СВАКОДНЕВНО кроз анегдоте и животно круцијалне поруке у аманет одржавамо наслеђе Дејана Милојевића, а до следеће годишњице можда и спознамо делић бриљантне личности.