Велимировић сања клуб и минутажу

Борис Велимировић је јесењи део првенства почео као члан Инђије, чији је део био током првих шест кола, без уписаних минута. У потрази за њима, пред седму рунду задужио је опрему ГФК Дубочице, али ситуација се није променила, па ни у преосталих 13 утакмица, до краја првог дела такмичења, није добио прилику. Због такве сутуације отиснуо се у иностранство, не би ли се вредним радом изборио за нови ангажман и још важније - минутажу.

- Тренутно сам у Чешкој, у кампу прволигашке екипе, а доспео сам после истека кратке сарадње са ГФК Дубочицом. Упркос свему, марљиво радим и нестрпљиво очекујем да ми се, после неког времена, посрећи и добијем позив из Србије. Жеља ми је да останем у нашем фудбалу и вратим се тамо где сматрам да припадам, а то је место пред голом неке прволигашке или суперлигашке екипе, што мислим да заслужујем после свега пруженог за 23 године – каже Велимировић.  

Подсетио је и на ток турбулентне каријере.

- Рођен сам у Ваљеву где сам и почео да се бавим фудбалом. Уз помоћ оца, каријеру сам наставио међу омладинцима Мачве, а затим и Колубаре, која ми је пружила прилику да упушем дебитантске минуте у сениорској конкуренцији. Касније ме пут, уместо у Крагујевац, одакле сам имао позив челника клуба, одвео подно Голије и задужио сам опрему Јавор Матиса. Пружио ми је прилику да забележим прве суперлигашке минуте, и то против Црвене звезде. После годину и по дана напустио сам Ивањичане и прешао у Инђију, која је тад важила за једног од најозбиљнијих кандидата за Супер лигу. Почетак сарадње био је добар, али одбијање да продужим сарадњу, резултирало је тиме да изгубим место у стартном тиму. Због тога сам био принуђен да потражим нови клуб и почетком јуна добио сам позив ОФК Вршца, кад је Игор Савић преузео екипу, али нисмо пронашли заједнички језик. Одлучио сам се, после свих понуда које сам имао током лета, да последњег дана прелазног рока потпишем за ГФК Дубочицу. У Лесковцу, услед сплета околности, нисам добио минутажу – истакао је Велимировић.