ВРЕМЕПЛОВ – Грбовић: Незаборавне игре у Никшићу, Бањалуци, Крагујевцу...

Радоман Грбовић био је дефанзивац Радничком из Крагујевца, Рада, Пелистера, бањалучког Борца, али најдубље трагове оставио је у Сутјесци из Никшића. Касније је играо у Немачкој. Локомотива наших фудбалских жеља хтела је да се усмери ка Никшићу, али је морала у супротном правцу, пут Немачке. Јер, Радоман Грбовић поодавно је напустио редове Сутјеске и град под Требјесом. Данас живи у Минхену, али наш позив је прихватио, јер када се говори о најпопуларнијем спорту – ништа није тешко!

Могао је бити Лука, могао се звати Митар, али име му је Радоман. Рођен је, неки ће рећи, 31.октобра , а неки 8.новембра 1958. у месту Дунишиће код Сјенице.

- Моја мајка рекла ми је да сам рођен 31.октобра 1958. године, на Светог Луку. Отац ме уписао 8. новембра те године. Имам мамину даљу родбину која је у селу Ступ поред Сјенице - каже Радоман Грбовић.

Прошао је млађе селекције Радничког из Крагујевца, па на време одслужио обавезу према својој земљи, а онда су се низали Раднички, Пелистер, Сутјеска, Рад, Могрен, Борац (Бањалука), па Крагујевац и онда неколико немачких клубова. Утисак је да је најдубље трагове оставио у Никшићу, тамо је провео четири године.

- Моја породица се 1964. доселила из Сјенице у Крагујевац. Ту сам почео да играм фудбал у пионирима, па кадетима и јуниорима Радничког. Касније сам једну годину отишао у Битољ и на утакмици Пелистер – Сутјеска приметио ме тренер Никшићана Милован Ђорић. Позвао ме и прихватио сам да пређем у Сутјеску. Ту сам провео незаборавне четири године, пружио врхунске партије и постао занимљив многим клубовима, па и оним из велике четворке.

Стигао је у Рад и две сезоне одиграо за Грађевинаре. Није Бањица далеко од данашњег стадиона „Рајко Митић” или од Хумске.

- Жеље су ми биле сличне оним које су имали сви млади људи, а то је да се игра у најбољем клубу. Био сам у Раду и играо Куп УЕФА против Олимпијакоса. Ту су били познати играчи Друловић, Ђукић, Стевић... У те две године оставили смо изузетно дубоке трагове у југословенском фудбалу.

Борац из Бањалуке био је загледан у некадашњу лепу и заједничку земљу. Кад су се границе писале и брисале, Борац је играо по СР Југославији. Радоман Грбовић био је део те приче.

- То је била прва веза Републике Српске са Србијом. Био сам у то време у Шведској, у Балкану из Малмеа. Тамо је Златан Ибрахимовић започео каријеру, то је клуб наших исељеника. Тада су ме другари из Борца Зоран Милинковић, Слоба Миловановић, Славиша Чула, звали ме да дођем и помогнем Борцу. Играли смо у Ваљеву, па у Костолцу. Тренер је био Владимир Петровић Пижон, заменио је Зорана Смилеског. Само што је пробијен Коридор живота, ишли смо у Бањалуку. Тренер Петровић рекао је да можемо ићи, али на своју одговорност. Идући коридором, купили смо наше борце који су се враћали са ратишта својој кући и породици. Тужна прича. У Бањалуци смо били неколико дана. Ти призори остали су незаборавни. И данас се дописујем или чујем са саиграчима из тог времена.

Грбовић прати и последње игре Борца, који зимује у Европи.

- Гледао сам Бањалучане неколико утакмица, играју озбиљно. Драго ми је због Борца, као и Радничког из Крагујевца. Нашли су се на европској мапи. Лепа прича за те клубове, постају све познатији и већи у очима фудбалске Европе.

Док је играо, вратио се из Борца у Крагујевац, па из Радничког као потпуно зрео фудбалер отишао у Немачку. Тамо је играо до својих озбиљних година.

- Вратио сам се у Крагујевац да завршим каријеру и да покренем бизнис, али није се све поклопило. Онда ме бивши саиграч, а вечити пријатељ Горан Радојевић позвао и био сам годину дана код њега у Немачкој. Потом ме 1996. позвао Мирослав Стевић у Минхен. Радио сам као тренер младих селекција у Минхену 1860, касније у неколико других клубова. Заокружио сам свој фудбалски пут у Немачкој – истакао је Грбовић.