VREMEPLOV – Grbović: Nezaboravne igre u Nikšiću, Banjaluci, Kragujevcu...

Radoman Grbović bio je defanzivac Radničkom iz Kragujevca, Rada, Pelistera, banjalučkog Borca, ali najdublje tragove ostavio je u Sutjesci iz Nikšića. Kasnije je igrao u Nemačkoj. Lokomotiva naših fudbalskih želja htela je da se usmeri ka Nikšiću, ali je morala u suprotnom pravcu, put Nemačke. Jer, Radoman Grbović poodavno je napustio redove Sutjeske i grad pod Trebjesom. Danas živi u Minhenu, ali naš poziv je prihvatio, jer kada se govori o najpopularnijem sportu – ništa nije teško!

Mogao je biti Luka, mogao se zvati Mitar, ali ime mu je Radoman. Rođen je, neki će reći, 31.oktobra , a neki 8.novembra 1958. u mestu Dunišiće kod Sjenice.

- Moja majka rekla mi je da sam rođen 31.oktobra 1958. godine, na Svetog Luku. Otac me upisao 8. novembra te godine. Imam maminu dalju rodbinu koja je u selu Stup pored Sjenice - kaže Radoman Grbović.

Prošao je mlađe selekcije Radničkog iz Kragujevca, pa na vreme odslužio obavezu prema svojoj zemlji, a onda su se nizali Radnički, Pelister, Sutjeska, Rad, Mogren, Borac (Banjaluka), pa Kragujevac i onda nekoliko nemačkih klubova. Utisak je da je najdublje tragove ostavio u Nikšiću, tamo je proveo četiri godine.

- Moja porodica se 1964. doselila iz Sjenice u Kragujevac. Tu sam počeo da igram fudbal u pionirima, pa kadetima i juniorima Radničkog. Kasnije sam jednu godinu otišao u Bitolj i na utakmici Pelister – Sutjeska primetio me trener Nikšićana Milovan Đorić. Pozvao me i prihvatio sam da pređem u Sutjesku. Tu sam proveo nezaboravne četiri godine, pružio vrhunske partije i postao zanimljiv mnogim klubovima, pa i onim iz velike četvorke.

Stigao je u Rad i dve sezone odigrao za Građevinare. Nije Banjica daleko od današnjeg stadiona „Rajko Mitić” ili od Humske.

- Želje su mi bile slične onim koje su imali svi mladi ljudi, a to je da se igra u najboljem klubu. Bio sam u Radu i igrao Kup UEFA protiv Olimpijakosa. Tu su bili poznati igrači Drulović, Đukić, Stević... U te dve godine ostavili smo izuzetno duboke tragove u jugoslovenskom fudbalu.

Borac iz Banjaluke bio je zagledan u nekadašnju lepu i zajedničku zemlju. Kad su se granice pisale i brisale, Borac je igrao po SR Jugoslaviji. Radoman Grbović bio je deo te priče.

- To je bila prva veza Republike Srpske sa Srbijom. Bio sam u to vreme u Švedskoj, u Balkanu iz Malmea. Tamo je Zlatan Ibrahimović započeo karijeru, to je klub naših iseljenika. Tada su me drugari iz Borca Zoran Milinković, Sloba Milovanović, Slaviša Čula, zvali me da dođem i pomognem Borcu. Igrali smo u Valjevu, pa u Kostolcu. Trener je bio Vladimir Petrović Pižon, zamenio je Zorana Smileskog. Samo što je probijen Koridor života, išli smo u Banjaluku. Trener Petrović rekao je da možemo ići, ali na svoju odgovornost. Idući koridorom, kupili smo naše borce koji su se vraćali sa ratišta svojoj kući i porodici. Tužna priča. U Banjaluci smo bili nekoliko dana. Ti prizori ostali su nezaboravni. I danas se dopisujem ili čujem sa saigračima iz tog vremena.

Grbović prati i poslednje igre Borca, koji zimuje u Evropi.

- Gledao sam Banjalučane nekoliko utakmica, igraju ozbiljno. Drago mi je zbog Borca, kao i Radničkog iz Kragujevca. Našli su se na evropskoj mapi. Lepa priča za te klubove, postaju sve poznatiji i veći u očima fudbalske Evrope.

Dok je igrao, vratio se iz Borca u Kragujevac, pa iz Radničkog kao potpuno zreo fudbaler otišao u Nemačku. Tamo je igrao do svojih ozbiljnih godina.

- Vratio sam se u Kragujevac da završim karijeru i da pokrenem biznis, ali nije se sve poklopilo. Onda me bivši saigrač, a večiti prijatelj Goran Radojević pozvao i bio sam godinu dana kod njega u Nemačkoj. Potom me 1996. pozvao Miroslav Stević u Minhen. Radio sam kao trener mladih selekcija u Minhenu 1860, kasnije u nekoliko drugih klubova. Zaokružio sam svoj fudbalski put u Nemačkoj – istakao je Grbović.