Праја - Летео изнад свих

Живојин Жижић имао је привилегију да с Драженом Далипагићем сарађује у више наврата. Мада је већ дуже у пензији одлично се сећа тих дана.

– Праја је имао 20 или 21 годину кад је 1971. дошао у Београд. Ранко Жеравица га је открио у Мостару. Неко му је јавио да постоји играч вредан пажње. Играо је фудбал пре кошарке. Пошто је био висок предложено му је да је боље да тренира кошарку. Гледао га је Ранко и убедио га да дође у Партизан – каже Живојин Жижић за „Спортски журнал“.

Како сте се ви нашли у тој причи?

– Кад је Далипагић дошао у Београд био сам тренер Снежане Хрепевник, једне од најбољих светских скакачица увис у то време, рекордерке Југославије. Радио сам и као тренер за физичку припрему у Кошаркашком клубу Партизан, где је Ранко био главни тренер. Пошто је био и савезни селектор узео ме је да радим кондицију и с репрезентативцима. Имао сам срећу и част да радим с врхунским асовима. Ранко имао поверења у мене. Кад је Праја дошао обавили смо разговор.

На коју тему?

– Ранко ми је рекао да ојачам оне особине код овог момка, које су важне за кошарку, пошто се, како рекох, развијао и кроз фудбал. Припремио сам га у ком смеру ће се сарадња одвијати. Био је сјајан момак. Све је прихватао. Није много говорио. С великом пажњом радио је све што сам тражио од њега. Било је задовољство радити с њим. Никад није рекао да му је тешко.

Јесте ли били задовољни учињеним?

– Довољно је рећи да је увис из места скакао преко 80 центиметара. Нисам сигуран колико, мислим да је било 82 или 83, али ме не држите за реч. Тест је у Заводу за медицину спорта рађен по Абалакову. Спортиста подигне руку, истегне се до краја уза зид. Забележи се колико дохвати. Потом скочи и додирне висину на зиду. Та разлика се бележи. Годинама после тога сам пратио и нико га од спортиста из било ког спорта у Југославији није надмашио. Можда сам има неког ко може више, али тада није било. То је доприносило оним његовим чувеним шутевима кад се изненада одрази и остане сам изнад ривала у ваздуху, мирно шутира на кош.

Колико сте сарађивали?

– У репрезентацији је Ранку истекао мандат и дошло је до редовне ротације већ после Олимпијских игара у Минхену 1972. па је Мирко Новосел постао селектор и имао је свој тим. У Партизану је трајало дуже, пет или шест година. Кад је Ранко напустио Партизан онда сам и ја отишао, мада сам имао понуду да останем.

Ту се није завршио и ваш рад с Драженом?

– Александар Николић је сменио на кормилу репрезентације Новосела 1977. Био сам тада један од првих руководилаца Сава центра. Одржаван је КЕБС, данашњи ОЕБС, па сам имао задужења. Аца је био за то да кондиционо радим с репрезентацијом, али нисам могао. Онда је стигло наређење да узмем одмор и одем на припреме с Плавима. Праја се обрадовао искрено што ћу руководити кондиционим тренингом. Били смо на Јахорини, па у Крањској Гори. Тад је већ био ас, али се није променио нимало као човек, остао је онакав какав је био на почетку – тих, вредан, никад није рекао не могу на тренингу.

Резултирало је опет великим успехом?

– Освојили су златну медаљу на Европском првенству у Белгији.

Какав је Праја био кад сте га опет преузели?

– Аца није желео да обавимо ново тестирање, јер се губи цео дан од тренинга, али мислим да је Дражен био на нивоу на ком сам га оставио.

Јесте ли се виђали после тога?

– Приватно бисмо се срели понекад и увек бисмо се лепо испричали. Био је предиван човек.