Praja - Leteo iznad svih

Živojin Žižić imao je privilegiju da s Draženom Dalipagićem sarađuje u više navrata. Mada je već duže u penziji odlično se seća tih dana.

– Praja je imao 20 ili 21 godinu kad je 1971. došao u Beograd. Ranko Žeravica ga je otkrio u Mostaru. Neko mu je javio da postoji igrač vredan pažnje. Igrao je fudbal pre košarke. Pošto je bio visok predloženo mu je da je bolje da trenira košarku. Gledao ga je Ranko i ubedio ga da dođe u Partizan – kaže Živojin Žižić za „Sportski žurnal“.

Kako ste se vi našli u toj priči?

– Kad je Dalipagić došao u Beograd bio sam trener Snežane Hrepevnik, jedne od najboljih svetskih skakačica uvis u to vreme, rekorderke Jugoslavije. Radio sam i kao trener za fizičku pripremu u Košarkaškom klubu Partizan, gde je Ranko bio glavni trener. Pošto je bio i savezni selektor uzeo me je da radim kondiciju i s reprezentativcima. Imao sam sreću i čast da radim s vrhunskim asovima. Ranko imao poverenja u mene. Kad je Praja došao obavili smo razgovor.

Na koju temu?

– Ranko mi je rekao da ojačam one osobine kod ovog momka, koje su važne za košarku, pošto se, kako rekoh, razvijao i kroz fudbal. Pripremio sam ga u kom smeru će se saradnja odvijati. Bio je sjajan momak. Sve je prihvatao. Nije mnogo govorio. S velikom pažnjom radio je sve što sam tražio od njega. Bilo je zadovoljstvo raditi s njim. Nikad nije rekao da mu je teško.

Jeste li bili zadovoljni učinjenim?

– Dovoljno je reći da je uvis iz mesta skakao preko 80 centimetara. Nisam siguran koliko, mislim da je bilo 82 ili 83, ali me ne držite za reč. Test je u Zavodu za medicinu sporta rađen po Abalakovu. Sportista podigne ruku, istegne se do kraja uza zid. Zabeleži se koliko dohvati. Potom skoči i dodirne visinu na zidu. Ta razlika se beleži. Godinama posle toga sam pratio i niko ga od sportista iz bilo kog sporta u Jugoslaviji nije nadmašio. Možda sam ima nekog ko može više, ali tada nije bilo. To je doprinosilo onim njegovim čuvenim šutevima kad se iznenada odrazi i ostane sam iznad rivala u vazduhu, mirno šutira na koš.

Koliko ste sarađivali?

– U reprezentaciji je Ranku istekao mandat i došlo je do redovne rotacije već posle Olimpijskih igara u Minhenu 1972. pa je Mirko Novosel postao selektor i imao je svoj tim. U Partizanu je trajalo duže, pet ili šest godina. Kad je Ranko napustio Partizan onda sam i ja otišao, mada sam imao ponudu da ostanem.

Tu se nije završio i vaš rad s Draženom?

– Aleksandar Nikolić je smenio na kormilu reprezentacije Novosela 1977. Bio sam tada jedan od prvih rukovodilaca Sava centra. Održavan je KEBS, današnji OEBS, pa sam imao zaduženja. Aca je bio za to da kondiciono radim s reprezentacijom, ali nisam mogao. Onda je stiglo naređenje da uzmem odmor i odem na pripreme s Plavima. Praja se obradovao iskreno što ću rukovoditi kondicionim treningom. Bili smo na Jahorini, pa u Kranjskoj Gori. Tad je već bio as, ali se nije promenio nimalo kao čovek, ostao je onakav kakav je bio na početku – tih, vredan, nikad nije rekao ne mogu na treningu.

Rezultiralo je opet velikim uspehom?

– Osvojili su zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Belgiji.

Kakav je Praja bio kad ste ga opet preuzeli?

– Aca nije želeo da obavimo novo testiranje, jer se gubi ceo dan od treninga, ali mislim da je Dražen bio na nivou na kom sam ga ostavio.

Jeste li se viđali posle toga?

– Privatno bismo se sreli ponekad i uvek bismo se lepo ispričali. Bio je predivan čovek.