ВРЕМЕПЛОВ - Анто Дробњак: Остварио сам снове у Звезди

Анто Дробњак је испољавао манире врсног стрелца у Јединству из Бијелог Поља, Будућности, Црвене звезде и репрезентације СР Југославије. Некадашњи нападач следио је снове, стигао на крају и до Јапана.

Анто је рођен у Бијелом Пољу, 21. септембра 1968. Кад му прилике дозволе оде у родни град и сврати до свог Јединства, тамо је све почело.

- Живим тренутно у Подгорици. У мом Бијелом Пољу нема много њих из моје генерације, свако је отишао на своју страну. Тамо ми живе сестра и брат. Посетим њих. Одем на утакмице Јединства. Ту сам почео и увек ћу пратити резултате матичног клуба - каже Дробњак.

За Јединство је играо на више од 70 утакмица, постигао је 30 голова. Одатле је прешао у Будућност 1987, где је за мање од две године 22 пута затресао мрежу на више од 40 такмичарских утакмица.

- Моја играчка каријера рано је почела. Убрзо сам из јуниорског погона прешао међу сениоре, са 15 година. Јединство је тада испало у нижу лигу. Звезда ме је звала, није било лако одолети, али био сам млад. Лига је била јака, црвено-бели имали много играча, мислио сам да ћу да се изгубим у великом клубу. Добро сам тада одлучио, четири године сам остао у Подгорици.

Памти се и Антов старији брат Бранислав.  Могао је он да има много бољу каријеру. Тражила је Звезда и њега, понудила му добре услове, имао је породицу и остао у Будућности. Погрешио је. Касније је играо у Аустрији, по окончању каријере живео је у Подгорици десетак година, потом се преселио у Бијело Поље и сада живи тамо.

Дробњак је најбољи учинак остварио у Црвеној звезди, на 64 меча постигао је 39 голова.

- И Драган Џајић је „крив” што сам прешао у Звезду. Пратио је дуго моје игре. Имао сам много понуда из иностранства, али желео сам да дођем на Маракану, осетио сам да је тренутак за то. Тада сам мислио да треба да пређем тај пут и да је Звезда приоритет пре Белгије, где су ме упорно чекали.

Прве сезоне у Звезди био је „краљ” стрелаца, поделио је то место са Веском Михајловићем, некадашњим играчем зрењанинског Пролетера и новосадске Војводине.

- Знам да смо он и ја дали по 22 гола. Дао сам обећање код доласка у Звезду да је лако Дарку Панчеву давати голове кад игра у највећем клубу. Касније сам схватио да то и није тако. Морао сам дати све од себе да оправдам поверење. Дошао сам у Звезду из које су одлазили играчи европске класе. Морали смо добро да запнемо како бисмо били адекватне замене за њих. Онда смо узели куп, иако је Партизан имао врхунску екипу која је годинама играла заједно.

Играо је и вечите дербије, сјајно су изгледали у тадашње време.

- И тада и сада, као и увек, дерби је нешто посебно. У моје време било је око 80.000 гледалаца. Лудница од атмосфере. Није се знало ко је фаворит или ко ће да победи. Играо сам по Европи много великих утакмица, али окршај Звезде и Партизана су нешто посебно. То што могу да приреде навијачи Црвене звезде, то ретко ко може.

Био је 15. маја 1993. кад је Дробњак у реваншу финала Купа СР Југославије постигао гол. Звезда је изборила пенале, а после серије једанестераца стигла је до трофеја.

- То је нешто што не могу да заборавим. Сви трофеји колективни, али и индивидуална признања се памте. Тада сам постигао гол, али сам петнаестак минута пре краја погрешио, морао у свлачионицу, оставио сам другаре на цедилу, али срећа прати храбре.

Милојевић, па Симеуновић, потом Видаковић, Стојковски, Василијевић, Момчиловић, Божовић, Аџић, Кристић, Дробњак, Масловар, Ивић и Петковић били су Звездини адути. Неке од њих чује, са неким се и виђа.

- У почетку је то било чешће, али живот сваког од нас однесе на своју страну. Има повода и ситуација кад се сретнемо и видимо. То је чешће са Божовићем. Кад одем у Београд видим се са Василијевићем и Аџићем. Да не лицитирам, али то је сада много мање него што је било. Кад се укаже прилика, лепо се дружимо и причамо о ономе лепом што нам се догодило.

Анто је из Звезде отишао у Бастију, а онда са Ленсом освојио титулу у Француској. Био је најбољи стрелац свог новог клуба.

- Отишао сам у Бастију, опет по препоруци Драгана Џајића. Тражили су нападача који брзо на успешан начин решава ситуације. Кренуло је одлично. У почетку нисам имао право да играм 15 утакмица. Онда сам олако решетао противничке мреже. Дао сам 50 голова за Бастију у првенствима, а у купу је било још. Био сам изабран за личност године на читавој Корзици и то је период који нећу никад заборавити. Након три изузетне сезоне у Бастији имао сам понуду Олимпика из Марсеја, неколико клубова у Италији, али Ленс је био најконкретнији. У првој сезони у новом клубу постигао сам 14 голова и један у купу. Ленс је има изузетне навијаче, стадион је стално пун.

Играо је Дробњак и у Гамби из Осаке, па стигао у Сошо, а каријеру завршио са непуне 24 године у Мартигу.

- Тешко је рећи где ми је било најлепше. Сваки клуб нуди нешто од себе. Одређени трофеј, рађање деце. У Јединству сам почео, у Будућности се афирмисао, у Звезди остварио снове, у Бастији се надавао голова, у Ленсу славио титулу Француске, у Јапану није било трофеја, Сошо је са мном био првак друголигашког каравана Француске – закључио је Анто.