VREMEPLOV - Anto Drobnjak: Ostvario sam snove u Zvezdi

Anto Drobnjak je ispoljavao manire vrsnog strelca u Jedinstvu iz Bijelog Polja, Budućnosti, Crvene zvezde i reprezentacije SR Jugoslavije. Nekadašnji napadač sledio je snove, stigao na kraju i do Japana.

Anto je rođen u Bijelom Polju, 21. septembra 1968. Kad mu prilike dozvole ode u rodni grad i svrati do svog Jedinstva, tamo je sve počelo.

- Živim trenutno u Podgorici. U mom Bijelom Polju nema mnogo njih iz moje generacije, svako je otišao na svoju stranu. Tamo mi žive sestra i brat. Posetim njih. Odem na utakmice Jedinstva. Tu sam počeo i uvek ću pratiti rezultate matičnog kluba - kaže Drobnjak.

Za Jedinstvo je igrao na više od 70 utakmica, postigao je 30 golova. Odatle je prešao u Budućnost 1987, gde je za manje od dve godine 22 puta zatresao mrežu na više od 40 takmičarskih utakmica.

- Moja igračka karijera rano je počela. Ubrzo sam iz juniorskog pogona prešao među seniore, sa 15 godina. Jedinstvo je tada ispalo u nižu ligu. Zvezda me je zvala, nije bilo lako odoleti, ali bio sam mlad. Liga je bila jaka, crveno-beli imali mnogo igrača, mislio sam da ću da se izgubim u velikom klubu. Dobro sam tada odlučio, četiri godine sam ostao u Podgorici.

Pamti se i Antov stariji brat Branislav.  Mogao je on da ima mnogo bolju karijeru. Tražila je Zvezda i njega, ponudila mu dobre uslove, imao je porodicu i ostao u Budućnosti. Pogrešio je. Kasnije je igrao u Austriji, po okončanju karijere živeo je u Podgorici desetak godina, potom se preselio u Bijelo Polje i sada živi tamo.

Drobnjak je najbolji učinak ostvario u Crvenoj zvezdi, na 64 meča postigao je 39 golova.

- I Dragan Džajić je „kriv” što sam prešao u Zvezdu. Pratio je dugo moje igre. Imao sam mnogo ponuda iz inostranstva, ali želeo sam da dođem na Marakanu, osetio sam da je trenutak za to. Tada sam mislio da treba da pređem taj put i da je Zvezda prioritet pre Belgije, gde su me uporno čekali.

Prve sezone u Zvezdi bio je „kralj” strelaca, podelio je to mesto sa Veskom Mihajlovićem, nekadašnjim igračem zrenjaninskog Proletera i novosadske Vojvodine.

- Znam da smo on i ja dali po 22 gola. Dao sam obećanje kod dolaska u Zvezdu da je lako Darku Pančevu davati golove kad igra u najvećem klubu. Kasnije sam shvatio da to i nije tako. Morao sam dati sve od sebe da opravdam poverenje. Došao sam u Zvezdu iz koje su odlazili igrači evropske klase. Morali smo dobro da zapnemo kako bismo bili adekvatne zamene za njih. Onda smo uzeli kup, iako je Partizan imao vrhunsku ekipu koja je godinama igrala zajedno.

Igrao je i večite derbije, sjajno su izgledali u tadašnje vreme.

- I tada i sada, kao i uvek, derbi je nešto posebno. U moje vreme bilo je oko 80.000 gledalaca. Ludnica od atmosfere. Nije se znalo ko je favorit ili ko će da pobedi. Igrao sam po Evropi mnogo velikih utakmica, ali okršaj Zvezde i Partizana su nešto posebno. To što mogu da prirede navijači Crvene zvezde, to retko ko može.

Bio je 15. maja 1993. kad je Drobnjak u revanšu finala Kupa SR Jugoslavije postigao gol. Zvezda je izborila penale, a posle serije jedanesteraca stigla je do trofeja.

- To je nešto što ne mogu da zaboravim. Svi trofeji kolektivni, ali i individualna priznanja se pamte. Tada sam postigao gol, ali sam petnaestak minuta pre kraja pogrešio, morao u svlačionicu, ostavio sam drugare na cedilu, ali sreća prati hrabre.

Milojević, pa Simeunović, potom Vidaković, Stojkovski, Vasilijević, Momčilović, Božović, Adžić, Kristić, Drobnjak, Maslovar, Ivić i Petković bili su Zvezdini aduti. Neke od njih čuje, sa nekim se i viđa.

- U početku je to bilo češće, ali život svakog od nas odnese na svoju stranu. Ima povoda i situacija kad se sretnemo i vidimo. To je češće sa Božovićem. Kad odem u Beograd vidim se sa Vasilijevićem i Adžićem. Da ne licitiram, ali to je sada mnogo manje nego što je bilo. Kad se ukaže prilika, lepo se družimo i pričamo o onome lepom što nam se dogodilo.

Anto je iz Zvezde otišao u Bastiju, a onda sa Lensom osvojio titulu u Francuskoj. Bio je najbolji strelac svog novog kluba.

- Otišao sam u Bastiju, opet po preporuci Dragana Džajića. Tražili su napadača koji brzo na uspešan način rešava situacije. Krenulo je odlično. U početku nisam imao pravo da igram 15 utakmica. Onda sam olako rešetao protivničke mreže. Dao sam 50 golova za Bastiju u prvenstvima, a u kupu je bilo još. Bio sam izabran za ličnost godine na čitavoj Korzici i to je period koji neću nikad zaboraviti. Nakon tri izuzetne sezone u Bastiji imao sam ponudu Olimpika iz Marseja, nekoliko klubova u Italiji, ali Lens je bio najkonkretniji. U prvoj sezoni u novom klubu postigao sam 14 golova i jedan u kupu. Lens je ima izuzetne navijače, stadion je stalno pun.

Igrao je Drobnjak i u Gambi iz Osake, pa stigao u Sošo, a karijeru završio sa nepune 24 godine u Martigu.

- Teško je reći gde mi je bilo najlepše. Svaki klub nudi nešto od sebe. Određeni trofej, rađanje dece. U Jedinstvu sam počeo, u Budućnosti se afirmisao, u Zvezdi ostvario snove, u Bastiji se nadavao golova, u Lensu slavio titulu Francuske, u Japanu nije bilo trofeja, Sošo je sa mnom bio prvak drugoligaškog karavana Francuske – zaključio je Anto.