Драгану Окуки минула година однела је најужег члана породице. Зато и не чуди што се нада и верује да ће Нова година и њему и свим нашим читаоцима подарити радосне тренутке.
Док су снег и ледене плоче свуда око нас, једно фудбалско и људско срце исејава толико топлине да човека и пре сваке приче наводи на закључак: живот има смисла! Има и онда када нам тај живот покаже своју и леву и десну страну: и радост и тугу, и сјај и сивило, и оптимизам и безнађе. Жив се човек на све навикне. А наша навика је, да и у Новој години разговарамо са великанима фудбалском спорта. Драгомир Окука један је од њих.
Рођен је 2.априла 1954.године у Невесињу. С времена на време посети родбину, обиђе гробове уснулих родитеља у Херцеговини.
- Тамо долазим све ређе, али док су родитељи били живи често сам био у Невесињу. Сада имам само сестру. Одем до Невесиња, па свратим до Мостара и видим се са другарима са којим сам некада играо у Вележу. Одем до Требиња, супруга ми је из Дучићевог града. Дакле, једном годишње обиђем Херцеговину. И увек се лепо осећам тамо - прича Окука.
Драгомир је носио дрес Вележа из Невесиња, затим мостарског Вележа, Леотара и шведских клубова Оребро и Матал.
- Најтеже, али и најлепше је било изборити се за дрес Вележа из Мостара. Било је пријатно и у Требињу, годину дана сам био позајмљен играч. Ипак, најпријатније ми је било у Вележу, јер сам дуг период провео у том клубу, све до 1985. кад сам отишао у Шведску. Дакле, једна година проведена у Леотару и исто толико у војничким редовима, све остало до печалбе било је у мостарском Вележу. Захватио сам неколико генерација да играм са њима. То је најлепши део моје каријере.
Вероватно је неки пораз или неосвојени трофеј умео да боли и пече.
- Док сам био у Леотару проглашен сам за најбољег играча западне групе Друге лиге. Пекло ме је и то да је Вележ играо добро, али да нисмо успели да будемо шампиони. Два пута смо остали без титуле, изгубивши на гол-разлику у оној драгој Југославији. Фино је било да смо играли финале купа 1981. Дао сам одлучујући гол и победили смо Жељезничар. Са 32 године отишао сам у Шведску. Тамо сам провео пет година, одиграо феноменално. У мојој каријери било је далеко више пријатних него лоших тренутака.
Част и Невесињу и Требињу и лепој Шведској, али утисак је да је Вележ његово срце шчепао. Са њим је Окука освојио Куп Југославије 1981. Према личном признању, у време дербија Реал – Барселона, радије погледа меч Вележа и Зрињског. Да је поносан на издања Мостараца против Борусије из Дортмунда, да се и данас греје на ватри победа против Црвене звезде и Хајдука од по 5:0.
- Дошао сам у Вележ када су Бајевић, Марић и Владић одлазили у иностранство. Касније су се вратили, па сам играо са њима. Стварала се нова генерација где су били Матијевић, Слишковић, Ђурасовић, млађи Хаџиабдић, Калајџић, Халилхоџић, Вукоје, покојни Скочајић, ја... И док сам био у Шведској, кад су играли Туце, Кајтаз, Јурићи, Карабег, Гудељ... Вележ је имао одличне резултате. Први пут изгубимо битку са Хајдуком на гол- разлику, а други пут крајем осамдесетих година од Црвене звезде. Вележ је био популаран и омиљен клуб. Добијемо Хајдук и Звезду у Мостару са по 5:0, победимо Звезду у Београду са 3:0, загребачки Динамо поражен је са 9:2 итд. Међутим, губили смо шампионате јер смо били „сељачка” екипа. Палили смо се на Звезду, Партизан, Хајдук и Динамо, а против бањалучког Борца одиграли смо у Мостару нерешено, као и против Челика, Олимпије, Вардара у Скопљу. За утеху, освојили смо куп, прве година после Титове смрти. Било је 50.000 људи на утакмици у Београду. Касније је мој Вележ освојио и други трофеј 1986. против загребачког Динама. Вредело је тада играти, такмичење је било јако, стадиони пуни.
Драгомир Окука је играо за Оребро и Маталу, истиче да му је у Шведској било предивно.
- За тих пет година постигао сам 50 голова у два клуба. При крају су ми нудили да останем као играч-тренер, у то време то је била енглеска мода. Међутим, добио сам из Вележа позив да се вратим у Мостар и будем директор клуба. Завршио сам право још док сам играо фудбал. Вратио сам се у Вележ, али све је кратко трајало. Нажалост, дошло је до рата. Тад је било нешто велико бити директор Вележа. Могао си бити председник Комитета и на челу града Мостара, али бити директор Вележа у то време било је нешто велико. Ја сам се под тим утиском вратио. Нажалост, није то дуго трајало.
ЖАЛ ЗА А РЕПРЕЗЕНТАЦИЈОМ СФРЈ
Драган Окука уписао је и девет утакмица за младу и олимпијску репрезентације Југославије, али недостају утакмице за А тим.
- Част свим саиграчима из Вележа, али три или четири године играо сам феноменално. На моју несрећу, на тој позицији играли су велики Сафет Сушић, Владимир Петровић Пижон, Златко Вујовић, Сарајлић из тузланске Слободе... Као неку утешну улогу Миљан Миљанић дао ми је капитенску траку младе репрезентације. Био сам капитен Предрагу Пашићу, Ђуровском, Томиславу Ивковићу, Авди Калајџићу... Остао је жал са А тимом, али за мене су то били бољи играчи и заслужено су били испред мене. Задовољио сам се капитенском улогом у младој репрезентацији. Штета што смо у полуфиналу заустављени од СССР.
ТИТУЛА СА ОБИЛИЋЕМ МИ ЈЕ ДОНЕЛА ВИШЕ ШТЕТЕ
Тренерску каријеру започео је у Бечеју, наставио у Чукаричком, па прешао у Обилић. Био је шампион СР Југославије, као доказ да је могуће било бити бољи од Звезде и Партизана. Витезови са Врачара тада су доминирали.
- Звезда и Партизан су у свим сегментима били бољи. Све се везало за Аркана да је он све сређивао и завршавао. Аркан је сменио седам тренера, а ја сам провео 11 месеци. И после мене сменио је тројицу тренера. Касније сам отишао у Легију из Варшаве. На моју срећу освојили смо дуплу круну, а седам година пре тога није била првак Пољске. Амортизовао сам тако титулу из Обилића, Она ми је више штете донела него што је донела позитивног. Био сам и тренер Чукаричког, играли смо у Европи, као и са Бечејом. Остварио сам се и у иностранству, иако ме Аркан сменио у Обилићу пред меч са Бајерном у Минхену. Дуго сам био тужан због тога. Нисам хтео прећи преко неких ствари, али он је био такав. Ипак, осетио сам учешће у квалификацијама за Лигу шампиона.
Драгомир Окука је радио је и у Кини. Годину 2012.учинио је својом. Проглашен је за тренера године у Кини, али и тренера те године у Србији.
ДОБРО ДА ЈЕ ПИКСИ ОСТАО СЕЛЕКТОР
Познато је да Драгомир Окука поштује рад Драгана Стојковића Пиксија. На путу ка великом такмичењу испречио се бараж и двомеч са Аустријом.
- Добро је да је Пикси остао селектор, а имао је тежак период. Обично сви знамо и можемо више од селектора, а реалност је мало другачија. Паметни људи који воде ФСС оставили су Пиксија на месту селектора. Верујем да ће наша репрезентација успети да избори опстанак у А лиги нација и избори учешће на Мондијалу 2026.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
