Рад, дух и оданост чине велики тим

Сутра на Новом гробљу у Београду, у 10,15, испратићемо Зорана Поповића, на његово последње путовање... осећајући грижу савести због не испуњене последње жеље оснивача и првог главног и одговорног уредника Спортског журнала... А није тражио много...

„Бато, (тако је ословљавао себи драге у које је имао поверење), хтео сам да ти испричам нешто о Политици и Журналу, све што се дешавало деведесете, ко је био за, а ко се противио покретању листа. Требало би да снимиш све што бих ти испричао, да имаш за себе и да направиш од тога причу, фељтон, шта год хоћеш... И гледај да то буде што пре... Јер, ја сам, овим нашим фудбалским терминима речено, у заоставном времену...“

На констатацију да није тако, узвратио је уз осмех:

„Ма, јесте... Свако јутро кад се пробудим, прво се уштинем да видим да ли сам још жив... Прошао сам 85... Гледај да то урадимо пре него што једног дана чујеш... Него, реци ми како се бориш у Журналу...“

Пре само пет година, за Журналов 30. рођендан - 17. маја 2020. редакцији коју је формирао послао је честитку подршке и охрабрења...

...

„Редакцији Спортског журнала,

Осећам велико задовољство што сам ето у прилици да вам честитам 30. годишњицу од оснивања данас јединог дневног спортског листа у Србији.

Као један од најближих сведока рађања новог спортског дненвика у мају 1990. под кровом Политикине куће био сам суочен и са скептицизмом многих око себе: електронски медији били су у пуној експанзији, а тако и спорт у њиховим програмима, у осталим медијима такође било је све више спорта као атрактивне и привлачне теме, па нам је тако укратко речено са више страна саветовано да тај пројекат одложимо за нека боља времена.

Одлучено је, међутим, онако како је одлучено и показало се ето да нисмо погрешили, да смо добро одлучили. Није то била лака одлука, али пре свега чињеница да иза свега стоји Политика са свим својим вишедеценијским беспоговорним ауторитетом и медијским угледом, био нам је ветар у леђа.

И тако из године у годину, из генерације у генерацију, ево већ из деценије у деценију Спортски журнал је у јавности у све оно што се подразумева за једну новину тог типа препознатљив и по традиционално Политикином новинском професионализму, новинарској етици, новинарској честитости, инсистирању на истини и онда кад је то најтеже.

Долазећи у редакцију Журнала повремено, прекидајући тако и свакодневицу пензионерске монотоније осећао сам се као да сам увек био ту, па и ових 30 година, да је уствари све оно од тада било јуче. Осећао сам оно што сматрам најбитнијим у сваком новинарском послу – тимски рад, тимски дух и ону оданост тиму без које нема ни великих резултата, ни великих победа, ни великих тимова.

Истовремено све то и све остало, на Политикин начин, мирно, без нервозе, са вером у себе, али и поштујући друге.

Толико од мене у овој прилици и овим поводом. О осталом кад вас следећи пут посетим. Ако стигнем, јер ове године и сувише брзо пролазе...

Зоран Поповић

…

И ми и Зоран, тада смо победили Корону… Ми у Журналу остадосмо да се боримо, а он – наш први селектор, данас је ваљда у окружењу своје репрезентације коју су 90. чинили: Радисав Гвозденовић, Владета Недељковић, Слободан Момчиловић, Зоран Петровић, Данило Шотра, Павле Ерцег, Слободан Остојић, Ђорђе Стефановић, Никола Симић, Драгутин Костић, Милан Ланго, Бранко Рајовић, Слободан Ђуровић, Иван Милутиновић...