Витас: Најбоље време да се вратим у свој град

Свуда пођи, кући дођи! Урошу Витасу биле су потребне пуне две деценије да се врати у родни Ниш. Пут до дреса Радничког водио га је, као и многе играче, заобилазним путем. Због тога је драж повратка још већа.

- Немам осећај да је прошло 20 година. Ниш је мој град иако сам одрастао у Београду. Овде је моја породица, ту су моји пријатељи, драго ми је што сам дошао због тога, али и Радничког. Срећан сам што сам овде, сада је био прави тренутак да се вратим. Лепо ми је, добро се осећам, саиграчи су одлични, стручни штаб такође. Екипа игра квалитетно, боримо се, изгарамо на тренинзима и утакмицама и то је права ствар. Надам се да ћу допринети томе да се клуб врати где му је место. Раднички је бренд града, клуб са богатом историјом, традицијом, наш је и ми треба да га репрезентујемо на најбољи могући начин - започиње причу Витас.

Пут га је из Ниша, већ са 12 година одвео у Партизан, али се играчки комплетно афирмисао у дресу Рада.

- Већина нас је већ на почетку омладинског фудбала схватила да ће тешко доћи до првог тима, јер је Партизан био фабрика талената. Требало је ићи преко Телеоптика, већина није хтела у нижи ранг, сматрали смо да можемо више, зато смо тражили друге средине. Отишао сам у Рад, Ранко Стојић одиграо је велику улогу, али је још битнија била она коју је имао Марко Николић. Он је био најважнија спортска фигура у формирању моје каријере. Марко је учинио све да ми прелазак из омладинаца у сениоре буде такав да постанем прави професионалац и живим од фудбала.

Иза рођеног Нишлије налази се и богато међународно искуство започето у Белгији где је играо за Гент и Мехелен. 

- За Белгијом жалим и данас, то је земља где сам стекао потпуну афирмацију, провео најлепше тренутке у каријери. Донела ми је много на професионалном плану. Прелазак је био тежак у смислу да су Белгијанци мало хладнији људи, повученији од нас, нама је потребан контакт. Ипак, уклопио сам се уз помоћ саиграча, дочекали су ме сјајни момци међу њима и мој кум Данијел Милићевић, садашњи тренер Гента. Одлазак у Мехелен био је још бољи, то је најлепши период у мом животу. Ипак,  белгијски фудбал тада није био плаћен као сада, решио сам да одем, иако сам имао још три године уговор.

Казахстански Иртиш био је следећа станица, а затим се окушао и у Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима.

- Кајем се што сам одлучио да појурим за новцем, јер сви ми у једном тренутку размишљамо да се обезбедимо, и то сматрам грешком. Одлазак у Казахстан није била грешка, апсолутно, можда је само било прерано. Успео сам да створим нешто својој деци, да имају полазну тачку. Саудијска Арабија и Емирати су земље где идемо да зарадите. Арабија је на мене оставила бољи утисак, традиционална је, Емирати су либералнији.

У међувремену Витас се враћао у Србију по неписаном правилу до првог тима Партизана дошао је заобилазним путем. 

- Без обзира на време са доста емоција сам се вратио у Хумску. Дете сам Партизана, одрастао сам на Телеоптику. Све сам научио тамо, после се само надограђивао. Није то био класичан посао, била је то година короне, стадиони су били празни, самим тим ни осећај није био комплетан. Иако је слика о Партизану промењена, због тренутне ситуације, сви морају да схвате да ће Партизан увек бити велики клуб. Из Војводине, такође, носим само позитивне утиске, изузетан је клуб.

Урош може да се похвали и репрезентативним искуством.

- Прошао сам све млађе селекције Србије, то су најлепша сећања, али су се времена променила. Данас слушамо како је успех кад се млађе селекције квалификују на велико такмичење, код нас се то није доводило у питање. Био сам део омладинске  репрезентације која је била трећи у Европи, тада је Шпанија освојила злато са Моратом и дружином. Чак смо и тада били незадовољни. Сада смо дошли до тога да играмо егал са Фарским Острвима, да од Данске правимо велесилу. То је оно што ми смета. Некада смо ми први тим одмарали против Данске, на пример, играо је други тим који је у суштини био исти као ми... Морамо да се вратимо у ту фазу.

Југ Србије расадник је талената, а Ниш, као регионални центар предњачи. Из овог града су Александар Јовановић, Лазар Ћирковић, Никола Стоиљковић, Немања Радоњић, Андрија Живковић, браћа Иван и Лука Илић, Михајло Цветковић, кад би се само део њих вратио у Ниш, Раднички би био репрезентација у малом.

- Додао бих Радета Дугалића и Александра Пешића. Верујем да код свих постоји жеља да се врате, али су исто тако сви већ дуго ван земље. Навикли су на систем и не могу да се врате тамо где треба нешто да граде. Мора да се промени систем да би се враћали играчи. У контакту сам са готово свима жеља не мањка то сам сигуран. Кад би се нешто покренуло, да се иде корак по корак, верујем да би се многи вратили. Говорили смо о Нишлијама, али замислите када би се вратио Тадић у Војводину, Савић и Јоветић у Партизан, играчи са богатим каријерама, то би било супер, вратила би се и публика. То би значило да је лига ојачала, а не да немају где да оду.    

Супруга Снежана, ћерке Срна и Сенка, центар су Урошевог света, а целокупно слободно време резервисано је за њих.

- Снежана је заиста стуб породице, веома важна карика у мом животу, она је такође поднела велику жртву. Формирање сопствене породице ме је у потпуности променило, долазак деце посебно. Нисам плашљив, али откада сам отац плашим се свега. Како се понашам, шта ћу рећи, да не буде после то је њихов отац, велика је одговорност. Дође некада период када сам уморан, али ми ништа није тешко. Уживам у родитељству, много сам бољи, зрелији и мирнији човек откада сам створио породицу – закључио је Витас.