Почетна / Рукомет / Супер лига

Партизан породична судбина

Петар Ђорђић, леви бек црно-белих, евоцира успомене из детињства, прича о првој титули оца Зорана, одласку у иностранство и жељи Немаца да га „отму”
ФОТО: Лична архива П. Ђорђић/РК Партизан

Био је 23. мај 1993. године, дворана Пионир била је испуњена до последњег места, Партизан је победио Црвену звезду после пенала и стигао до прве историјске титуле првака државе. Један од јунака историјског тријумфа црно-белих био је сјајни голман Зоран Ђорђић. И баш док су играчи Партизана прослављали титулу, навијачи утрчавали на терен кад се додељивао пехар, један мали дечак Петар “мувао„ се у тој маси, радовао се као право дете и врло брзо постао маскота тима, прва звезда црно-белих.

Тридесет и једну годину касније, поново је закорачио у просторије  Партизана, али овог пута Петар Ђорђић (34) је мушкарац, сјајан рукометаш и највеће појачање црно-белих, највећи трансфер српског рукомета.

–Знам све приче о оцу и Партизану, упознат сам са свим детаљима, али тренутак кад сам ушао у просторије клуба и видео његове слике, трофеје одсекао сам се. То је већ више од спорта, свега, ту имам одговорност јер носим презиме које је уткано дубоко у црно-беле. Тада сам још више постао мотивисан, жељан и гладан победа – рекао је Петар Ђорђић.

И Ви сте на тим сликама, али као дечак?

– Имао сам три године тада, али одмах после се породица преселила у Француску. Тамо смо провели четири године, а онда је уследила промена средине и одлазак у Немачку где сам провео читав живот. Тамо сам пошао у школу, отишао на први тренинг, тамо је био мој живот.

Није тајна да су Вас Немци желели за себе, нудили све и свашта само да заиграте за њихову репрезентацију, али Ви сте одабрали Србију?

– Тачно тако. Регрутовали су ме за млађе селекције, посећивао сам кампове у којима су били најбољи играчи у том узрасту, хтели су да играм за њих, али то није била моја жеља. Никада нисам одиграо ни један меч за Немачку, знао сам и тада да је мој избор само Србија. Кад сам имао петнаест година стигао је позив за кадетску репрезентацију Србије, био сам пресрећан и једва чекао те припреме на Гочу. Тај осећај и набој који сам имао, не могу ни сада да опишем речима.

Немци су били прилично упорни?

– Био је један период кад нисам играо за репрезентацију, две, три године ме није било, па су они то искористили и звали ме. Међутим, нисам то желео, гајио сам наду и жељу да ћу поново обући дрес Орлова, што се на крају и догодило.

Да ли је отац Зоран имао можда утицај на Вашу одлуку?

– Не. Он се никада није мешао у моје одлуке. Желео је да будем самосталан и да стојим иза свега што урадим. Сад кад и ја имам децу апсолутно могу да кажем да је исправно поступио и да ћу све исто и ја радити. Можда сам ја тражио као млађи да ми помогне, некад сам се и љутио, али сад схватам да је све радио за моје добро, да ме учио одговорности.

Да ли је чињеница ко Вам је отац била олакшавајућа или отежавајућа околност?

– Доста ме људи то пита, али ја никада о томе нисам размишљао. Мени је отац био идол јер је радио то што волим, сањао сам да ћу некада и ја бити као он. Отац ме водио на сваки тренинг, уживао сам у томе и просто рукомет је заиста био мој живот. Кад сам био млађи он никада није долазио на моје утакмице, можда је два пута био, није желео да ја имам неки плус, а ни минус због тога да ми је баш он отац.

Петар је додао:

– Поносан сам на оца. Он је пре свега добар човек, па тек онда спортиста и увек сам се трудио да будем као он. Најважније је шта год радили, да вам образ буде чист и да можете да погледате сваког у лице. Увек се трудим да будем искрен и кажем шта мислим. Кад једног дана престанем да играм желим да моја деца буду поносна, да се о њиховом оцу прича, као о мом.

Једном приликом сте рекли како не можете више да играте Бундеслигу, како би мало да уживате?

– Почео сам са седамнаест година да играм у најјачој лиги на свету, добијао батине, па константна путовања и донео сам одлуку да је време да мало успорим. Десет година сам играо за Вецлар, Хамбург, Фленсбург у који сам се вратио због Љубе Врањеша. Излазио сам из повреде и желео да ме он тренира, веровао сам само њему, био је то мој други рукометни отац. Међутим, он је отишао у Веспрем, било је речи да кренем са њим, али су Мађари већ имали склопљен тим. Морао сам да нађем клуб на годину, јер нисам желео после Фленсбурга да играм за неки седми, осми на табели.

И уследио је одлазак у Брест?

– Имао сам доста понуда, али била ми је потребна промена. Брест ми се допао, био је то озбиљан клуб са сјајним играчима и играо сам Лигу шампиона. Град ме подсећао на Шабац, то ме одушевило и могу рећи да ми је Брест прве године пријао. Друге се већ доста тога променило, од екипе, тренера, поново сам добио понуду из Немачке, али нисам могао назад.

Онда је уследила селидба у Португалију?

– Сасвим случајно и спонтано. Прва понуда је била лоша и мислио сам да нема шансе да одем, али уследили су преговори. Видео сам да имају план, да знају шта раде, па сам решио да одем на годину тамо и мало одморим главу. После Белорусије и минус двадесет желео сам да будем на мору, сунцу, да мени и породици буде лепо, па да ухватимо залет и одемо у Француску или Немачку. Међутим, заљубио сам се у град, клуб, људе…. Имали смо сјајну екипу, довели појачања и на крају освојили Лигу Европе. И као у сваком великом клубу или направиш корак више или два назад, тако је било и тамо.

А, онда долазак у Србију, уследио је позив Војводине?

– Лагао бих кад би рекао да је то био план. Међутим појавила се прилика да играм у Србији, да играм добар рукомет, Воша је била у Лигу Европе и све је било како треба. Разговарао сам са супругом и одмах смо схватили да је живот у Лисабону леп, али да немамо тамо више шта да тражимо. Драго ми је што сам се вратио да играм, а не кад сам престао, па да имамо хладан старт, него све постепено. Деца су се брзо навикла, кренула у школу, све је било како треба. Моја жеља је одувек била да деца једног дана морају да имају мирну луку, своју базу, да знају где им је кућа, породица. Такође нисам желео да осећају ону носталгију коју сам ја имао, да после сваког лета кад се вратим у Немачку будем тужан. Деца су срећна, снашли се добро, по читав дан су напољу.

Партизан је стигао неочекивано?

– Веома сам срећан што браним боје црно-белих. Екипа је сјајна, тренер одличан, управа клуба нам даје праву подршку и ветар у леђа. Верујем чврсто да можемо Партизану да донесемо титулу после толико година.

Да можете да вратите време, шта бисте урадили другачије?

– Можда не бих отишао из Фленсбурга у Хамбург, већ бих остао да о мени брине Љуба Врањеш – закључио је Петар Ђорђић.

ЈЕЛЕНА, КЛАРА И МАТЕЈА НАЈВЕЋИ ЖИВОТНИ ОСЛОНАЦ

Породица за Вас има кључну улогу у свему?

– Апсолутно! Поносан сам што сам са супругом Јеленом опстао у ово лудо време. Заједно смо од моје петнаесте године, она је имала још тада велику улогу, јер су то биле луде године. Искрено, мало сам хватао кривине од рукомета, али због љубави према њој брзо сам стасао, желео да заиграм у Првој лиги, да се осамосталим како бисмо могли да будемо заједно. И успели смо, све се добро поклопило и ето, опстајемо без проблема. Имамо двоје деце, Клару и Матеју, сад су већ велики, 11 и 7 година, тако да је све лакше. За мене је породица увек на првом месту, можда се не бих још вратио у Србију, али желим да деца имају мир, да су срећна јер њихов осмех је мени све. Кад је њима добро, мени ништа није тешко.

ПОРОДИЦА ГЛАВНА БАЗА

Да ли је отац поноснији на Вас или Ви на њега?

–Ух, тешко питање, али мораћете и њега да питате. Мислим да смо ту негде – кроз смех прича Петар. – Лепо је играти, рукомет јесте све, ту су велике победе, тешки порази, али на крају је најважније да постоји слога у породици и да се подржавате. Тврдим да је за сваког успешног спортисте породица главна база.

ЗА ВИКЕНД ПРОТИВ ДИОМИДИСА

Партизан очекују утакмице осмине финала Купа ЕХФ. Противник црно-белима је Диомидис из Грчке, а договор две управе је да оба меча буду одиграна у Београду.

Први сусрет заказан је за суботу од 18 часова у дворани на Бањици, док је реванш дан касније у истом термину.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.