Partizan porodična sudbina

Bio je 23. maj 1993. godine, dvorana Pionir bila je ispunjena do poslednjeg mesta, Partizan je pobedio Crvenu zvezdu posle penala i stigao do prve istorijske titule prvaka države. Jedan od junaka istorijskog trijumfa crno-belih bio je sjajni golman Zoran Đorđić. I baš dok su igrači Partizana proslavljali titulu, navijači utrčavali na teren kad se dodeljivao pehar, jedan mali dečak Petar “muvao„ se u toj masi, radovao se kao pravo dete i vrlo brzo postao maskota tima, prva zvezda crno-belih.

Trideset i jednu godinu kasnije, ponovo je zakoračio u prostorije  Partizana, ali ovog puta Petar Đorđić (34) je muškarac, sjajan rukometaš i najveće pojačanje crno-belih, najveći transfer srpskog rukometa.

–Znam sve priče o ocu i Partizanu, upoznat sam sa svim detaljima, ali trenutak kad sam ušao u prostorije kluba i video njegove slike, trofeje odsekao sam se. To je već više od sporta, svega, tu imam odgovornost jer nosim prezime koje je utkano duboko u crno-bele. Tada sam još više postao motivisan, željan i gladan pobeda – rekao je Petar Đorđić.

I Vi ste na tim slikama, ali kao dečak?

– Imao sam tri godine tada, ali odmah posle se porodica preselila u Francusku. Tamo smo proveli četiri godine, a onda je usledila promena sredine i odlazak u Nemačku gde sam proveo čitav život. Tamo sam pošao u školu, otišao na prvi trening, tamo je bio moj život.

Nije tajna da su Vas Nemci želeli za sebe, nudili sve i svašta samo da zaigrate za njihovu reprezentaciju, ali Vi ste odabrali Srbiju?

– Tačno tako. Regrutovali su me za mlađe selekcije, posećivao sam kampove u kojima su bili najbolji igrači u tom uzrastu, hteli su da igram za njih, ali to nije bila moja želja. Nikada nisam odigrao ni jedan meč za Nemačku, znao sam i tada da je moj izbor samo Srbija. Kad sam imao petnaest godina stigao je poziv za kadetsku reprezentaciju Srbije, bio sam presrećan i jedva čekao te pripreme na Goču. Taj osećaj i naboj koji sam imao, ne mogu ni sada da opišem rečima.

Nemci su bili prilično uporni?

– Bio je jedan period kad nisam igrao za reprezentaciju, dve, tri godine me nije bilo, pa su oni to iskoristili i zvali me. Međutim, nisam to želeo, gajio sam nadu i želju da ću ponovo obući dres Orlova, što se na kraju i dogodilo.

Da li je otac Zoran imao možda uticaj na Vašu odluku?

– Ne. On se nikada nije mešao u moje odluke. Želeo je da budem samostalan i da stojim iza svega što uradim. Sad kad i ja imam decu apsolutno mogu da kažem da je ispravno postupio i da ću sve isto i ja raditi. Možda sam ja tražio kao mlađi da mi pomogne, nekad sam se i ljutio, ali sad shvatam da je sve radio za moje dobro, da me učio odgovornosti.

Da li je činjenica ko Vam je otac bila olakšavajuća ili otežavajuća okolnost?

– Dosta me ljudi to pita, ali ja nikada o tome nisam razmišljao. Meni je otac bio idol jer je radio to što volim, sanjao sam da ću nekada i ja biti kao on. Otac me vodio na svaki trening, uživao sam u tome i prosto rukomet je zaista bio moj život. Kad sam bio mlađi on nikada nije dolazio na moje utakmice, možda je dva puta bio, nije želeo da ja imam neki plus, a ni minus zbog toga da mi je baš on otac.

Petar je dodao:

– Ponosan sam na oca. On je pre svega dobar čovek, pa tek onda sportista i uvek sam se trudio da budem kao on. Najvažnije je šta god radili, da vam obraz bude čist i da možete da pogledate svakog u lice. Uvek se trudim da budem iskren i kažem šta mislim. Kad jednog dana prestanem da igram želim da moja deca budu ponosna, da se o njihovom ocu priča, kao o mom.

Jednom prilikom ste rekli kako ne možete više da igrate Bundesligu, kako bi malo da uživate?

– Počeo sam sa sedamnaest godina da igram u najjačoj ligi na svetu, dobijao batine, pa konstantna putovanja i doneo sam odluku da je vreme da malo usporim. Deset godina sam igrao za Veclar, Hamburg, Flensburg u koji sam se vratio zbog Ljube Vranješa. Izlazio sam iz povrede i želeo da me on trenira, verovao sam samo njemu, bio je to moj drugi rukometni otac. Međutim, on je otišao u Vesprem, bilo je reči da krenem sa njim, ali su Mađari već imali sklopljen tim. Morao sam da nađem klub na godinu, jer nisam želeo posle Flensburga da igram za neki sedmi, osmi na tabeli.

I usledio je odlazak u Brest?

– Imao sam dosta ponuda, ali bila mi je potrebna promena. Brest mi se dopao, bio je to ozbiljan klub sa sjajnim igračima i igrao sam Ligu šampiona. Grad me podsećao na Šabac, to me oduševilo i mogu reći da mi je Brest prve godine prijao. Druge se već dosta toga promenilo, od ekipe, trenera, ponovo sam dobio ponudu iz Nemačke, ali nisam mogao nazad.

Onda je usledila selidba u Portugaliju?

– Sasvim slučajno i spontano. Prva ponuda je bila loša i mislio sam da nema šanse da odem, ali usledili su pregovori. Video sam da imaju plan, da znaju šta rade, pa sam rešio da odem na godinu tamo i malo odmorim glavu. Posle Belorusije i minus dvadeset želeo sam da budem na moru, suncu, da meni i porodici bude lepo, pa da uhvatimo zalet i odemo u Francusku ili Nemačku. Međutim, zaljubio sam se u grad, klub, ljude…. Imali smo sjajnu ekipu, doveli pojačanja i na kraju osvojili Ligu Evrope. I kao u svakom velikom klubu ili napraviš korak više ili dva nazad, tako je bilo i tamo.

A, onda dolazak u Srbiju, usledio je poziv Vojvodine?

– Lagao bih kad bi rekao da je to bio plan. Međutim pojavila se prilika da igram u Srbiji, da igram dobar rukomet, Voša je bila u Ligu Evrope i sve je bilo kako treba. Razgovarao sam sa suprugom i odmah smo shvatili da je život u Lisabonu lep, ali da nemamo tamo više šta da tražimo. Drago mi je što sam se vratio da igram, a ne kad sam prestao, pa da imamo hladan start, nego sve postepeno. Deca su se brzo navikla, krenula u školu, sve je bilo kako treba. Moja želja je oduvek bila da deca jednog dana moraju da imaju mirnu luku, svoju bazu, da znaju gde im je kuća, porodica. Takođe nisam želeo da osećaju onu nostalgiju koju sam ja imao, da posle svakog leta kad se vratim u Nemačku budem tužan. Deca su srećna, snašli se dobro, po čitav dan su napolju.

Partizan je stigao neočekivano?

– Veoma sam srećan što branim boje crno-belih. Ekipa je sjajna, trener odličan, uprava kluba nam daje pravu podršku i vetar u leđa. Verujem čvrsto da možemo Partizanu da donesemo titulu posle toliko godina.

Da možete da vratite vreme, šta biste uradili drugačije?

– Možda ne bih otišao iz Flensburga u Hamburg, već bih ostao da o meni brine Ljuba Vranješ – zaključio je Petar Đorđić.