Миранова мирна лука

Припрема за разговор са Мираном Кујунџићем, „копање” - од претходних интервјуа, друштвених мрежа, одбојкашких познаника... Све је указивало на то да је репрезентативац, баш као што и његово име одаје, повучен и тих. Одбојкаш висок 1,96 центимтара, онаква сила на терену, ко би рекао?

Ни целих пет минута приче било је довољно да све наведено потврди. Миран је заиста смирен и упркос завидној каријери, и те како скроман. У складу са темпераментом, иза 27-годишњака се крије талентовани музичар, али у трци два хобија победила је одбојка.

Ону другу, „немирну” страну је преточио на чувени правоугаоник дужине 18 метара. Експлозиван и снажан, примач сервиса је данас један од лидера игре државног тима, тренутно у одори СКРА Белхатова, а већ је „пао” и параф за следећу сезону...

За сениорски тим плаве чете је дебитовао 2017. године, и није то случајно била једна од посебних у Мирановој причи. Тада је у живот ушетала Катарина, бивша одбојкашица, кћерка преминулог славног атлетичара Горана Раичевића и атлетичарке Јелене и сестра близнакиња Николе.

Љубавна прича са Београђанком из познате спортске породице је била на први поглед, довољно јака да преброди све изазове које њихови послови носе и сада живе најлепши сан у Белхатову, заједно са наследницом Теом, рођеном у новембру.

- Јел можемо да померимо за пола сата, само да успавамо Теу? – замолио је Миран на почетку разговора.

Одржао је обећање:

- До сада смо се играли са бебом, заспала је, па можемо да почнемо.

Прво и најважније, репрезентација.

- Изазовна је сезона пред нама, играмо Лигу нација и Светско првенство. Дочекали смо да у оквиру ВНЛ-а коначно играмо код куће у Београду, биће уживање. Што се тиче Светског првенства, знам да имамо тешку групу, прилично респектабилну.

У интервјуу за Спортски журнал, капитен Орлова Урош Ковачевић, рекао је да је код Вас приметио највећи напредак и да вас чека велика улога у тиму?

- То сам прочитао, много значи кад играч као што је Урош каже тако нешто. Има ту још старијих, Лубурић, Ивовић... Биће они лидери још коју годину.  Нисам од оних како Катарина каже (смех), који воле да се експонирају. Али сваки пут дајем максимум и трудим се да помогнем колико могу.

На место селектора је дошао Георге Крецу, Ваш тренер у Белхатову?

- Сигурно ће обојици бити лакше, он зна шта може да очекује од мене, ја сам навикао на његов систем рада. За друге момке ће бити потребно време, али сигуран сам да он може да донесе нешто ново у нашу екипу, с обзиром на то да је пун енергије и воли изазове.

Шта је пресудило да се после Турске вратите у Пољску?

- Имао сам понуде да останем у Турској, појавиле су се неке у Пољској... Кад је дошао на ред СКРА, клуб који су обележили српски одбојкаши, причао сам са Атанасијевићем, Лисинцем, Катићем. Чуо сам само позитивне утиске и одлучио. Нисам погрешио, солидна је сезона и тимски и лично.

Да ли бисте нешто мењали у каријери?

- Не. Градио сам каријеру постепено. Када сам одлучио да се бавим одбојком, отишао сам из Спартака у Војводину, затим у Француску три године. Бирао сам средину у којој ћу да играм и нисам прескакао важне кораке.

Прошлу годину обележило је учешће на Олимпијским играма, али пре тога тежак период за Вас, губитак тате Звонка?

- Та сезона у Истанбулу ће ми заувек остати у чудном сећању, леп град и живот, али сам више мислима био код куће. Зато нисам успео да одиграм сезону какву сам желео, било ми је тешко да будем фокусиран када сам сазнао да је болестан. Брзо се све десило, из репрезентације правац у клуб, само два пута сам отишао да га видим. Завршило се тако, било ми је јако тешко, чак сам размишљао да се одморим преко лета, али знао сам да би он више од свега желео да ме види на Играма. Била је то и мотивација. Не прође дан да не мислим на њега, много ми недостаје.

Ипак, мама и брат успевају то да надоместе, заједно са Катарином?

- Они су ми највећа подршка. Каћа је ту од почетка моје професионалне каријере.

Питање како је почела прича са лепшом половином била је права прилика за Катарину да се огласи:

- Март 2017. године. Још увек сам била у Америци, али сам свако лето долазила на турнире одбојке на песку. Познавали смо се са друштвених мрежа. Приметила сам Миранов таленат, али никад нисам мислила да ће ми се свиђати неко млађи. Ушао је у сениорску репрезентацију, тим поводом је био у Београду, послао је прву поруку, одлучили смо да се видимо. За кратко време прилично заљубили. Успели смо да „издржимо” Америку наредних пет месеци и на зиму те исте године почели смо озбиљну везу. 

Студирали сте, истовремено тражили посао али и размишљали о заједничком животу?

- Било је ту више изазова. Највећи када сам отишла у Енглеску на мастер студије, па прекид мог играња одбојке. Ипак, одлучила сам да желим да будем са њим, да се усредсредим на посао, ради наше везе. Било је баш тешко, моменат где ја више нисам ни одбојкашица, ни студент, отприлике сам нико, а цео живот сам се борила  и „гризла” и само да не будем девојка код куће. Али, Миран је био огромна подршка, све је прошло без свађа, прекида. Пронашла сам професију који волим, коју могу да радим „он-лајн” и пресрећни смо – рекла је Каћа.

Како се сналазите као родитељи?

- Мислим да смо добри скроз (смех). Моје даме су дошле код мене пре месец дана, до тада су биле у Београду. Недостајале су ми – причао је Миран.

- И он нама! – добацила је Катарина.

Наставио је одбојкаш:

- Имамо велику помоћ од њене и моје маме. Имамо рутину, а оне ускачу у помоћ, за наизглед ситне обавезе, а заправо много значи. Сигурно је Катарини мало теже, кад ме нема два, три дана, али иде добро.

Пробудила се Теа после 20 минута, па је мама морала да напусти разговор. На питање да ли планира да се врати одбојци у било којој улози, Миран је одговорио:

- Званично је завршила. Вратила се у Партизан после Америке, то је била породична жеља да мало одигра за црно-беле, пошто су везани за тај клуб.

Ваша љубав према музици, породица и пријатељи имају прилике да уживају у „концертима”?

- Завршио сам музичку школу на иницијативу родитеља, невољно. Свидело ми се, самоиницијативно сам узео да свирам и певам. Волим да певам за друштво, за себе, носим гитару где год да се одселим. Сада имам посебну мотивацију, кад треба да се забавља беба, ја свирам. Ужива у музици, као и ја, али само из хобија, не планирам да мењам професију. Одбојка је у првом плану, и наравно Теа. Кад се она насмеје, све је лакше - закључио је Миран Кујунџић.