„Срећа ме пронашла”

Неће бити нескромно, а ни нетачно ако се каже да је после Светлане Обућине најбоље српско десно крило свих времена Катарина Крпеж-Шлезак. Такву прецизност, елеганцију, развноврсност шута, лакоћу играња и брзину, нема готово ни једно крило света. Где год да је играла била је најбољи стрелац лиге, а сјајне партије крунисала је и на Европском првенству 2018. године кад је са чак три утакмице мање од конкурената, завршила као најефикаснија на шампионату!

Традицију није желела да квари ни у Румунији где је тренутно водећа на листи стрелаца са 122 поготка на петнаест мечева! Имала је Катарина Крпеж-Шлезак друге планове, али пут је навео у најјачу лигу света…

– Нисам замишљала да ћу завршити овде, желела сам до краја каријере да играм у Ерду у ком сам провела шест година. Међутим, променио се градоначелник, а самим тим и клуб је морао да буде другачији. Стигао је позив из Румуније, није било лако, бринула сам како ће све то изгледати, јер сам одлазила са супругом и малим дететом. Међутим све је било сјајно, били смо две године у Крајови и тај период је био диван, а онда се тренер преселио у Брашов и кренула сам са њим. Нисам погрешила јер ми је овде заиста дивно, клуб је сјајан, екипа добра, имамо лепу атмосферу, јаку енергију и борбеност – рекла је Крпеж-Шлезак.

А ту су и фантастични резултати, да ли се може рећи да сте најпријатније изненађење сезоне?

–Очекивали смо добар резултат, веровале у ово што радимо, мада има и оних који су изненађени јер мисле да смо имале среће. Знамо да може срећа да нас погледа једном, можда два пута, али баш толико, тешко. Циљ клуба је био да ове сезоне будемо међу осам, па да онда покушамо да изборимо пласман у Европу. Међутим, ми како смо кренуле, изгледаћемо све успети ове сезоне – казала је Катарина.

Како издржавате паклени ритам утакмица и далека путовања?

– Навикла сам. Волим јаке лиге, добре утакмице, неизвесност. То ми помаже да увек останем у доброј форми. Рецимо у Словенији ми није пријало што нисам имала добре утакмице, само Лигу шампиона, али то ми није било довољно.

У којој земљи Вам је било најлепше?

– Свака је имала нешто своје, оставила неки траг, али рецимо да је Мађарска на првом месту. Провела сам шест година у Ерду, планирала да останем до краја каријере, јер је све било баш добро и близу куће што ми је веома битно, јер сам везана за породицу.

Колико Вам је њихова подршка битна?

– Кроз читаву каријеру је породица била уз мене, подржавали ме и били мој ослонац. Кад сам се удала онда су ту и мој супруг Далибор и ћерка Тимеа који су моја покретачка снага, ослонац и све што ми је потребно у животу. Муж је увек ту да ме подржи, а ћерка да измами осмех.

Да ли је повратак после порођаја био тежак?

– Већ после четири недеље сам почела да тренирам јер је тада у Ростову тренер био Амброш Мартин. Имали смо договор да се у јуну придружим екипи, па сам морала брзо да почнем. Међутим, уследио је ковид, па гомила проблема, између осталог моја породица није успела да добије визу, а ја нисам хтела да идем без њих. Тренирала сам потом у Сомбору и могу рећи да сам се брзо вратила у форму.

Колико је тешко бити мајка и професионална спортисткиња?

– Све је то ствар организације, али и навике. Док нисам имала дете волела сам између два тренинга увек да одмарам, али ево већ пет година нема дремања, јер чим дођем кући одмах је акције. Не волим да ми дете проводи време испред телевизора или на телефону само зато што ја морам да одморим. Искрено, да немам толико велику помоћ Далибора не знам како бих изгурала све, било би ми много теже. Срећом уз њега је све лакше, савршен је супруг и отац. Најтеже ми је било у Ростову јер су далеко путовања, по две недеље нисам била код куће, а он је све сам морао да ради, бринуо је о беби и свему. Срећна сам што имам таквог супруга.

Рекли сте недавно да размишљате о проширењу породице?

– Наравно. Ћерка жели брата или сестру, тако да морам да јој испуним ту жељу. Неки оквирни план је да одиграм и следеће сезоне и да завршим каријеру. Међутим, сви знамо како се планови брзо мењају и да све може да крене другим током, па нека буде да је нека моја жеља да одиграм још једну сезону.

Живећете у Србији или Мађарској?

– До недавно нам је неки план био да живимо у нашој држави, али као што сам рекла, планови се мењају, сад смо можда и ближи одлуци да останемо у комшијској земљи. Сви имамо мађарске пасоше, видећемо још шта носи дан, шта ноћ.

Чиме планирате да се бавите по завршетку каријере?

– Искрено, размишљала сам да будем тренер, али још увек не знам да ли ћу бити рукометни или лични, свакако ћу остати у спору. Сад ми је још увек рукомет приоритет и то је мој фокус. Срећом Далибор и ја имамо развијене послове у Сомбору, па не морамо одмах да почнемо са радом. Мало ћемо дати себи одушка и уживати.

Припреме репрезентације Србије су за две недеље, после четири године ћемо Вас поново видети у дресу са националним грбом?

– И верујте ми да не могу да дочекам! Нисам сигурна да могу да опишем тренутни осећај и исчекивање до окупљања. Одувек сам живела за репрезентацију, маштала и сањала, мој једини циљ у животу је био да играм за државни тим, моју Србију. Увек сам се одазивала и била на располагању, нисам желела да прекинем да играм за репрезентацију, али тако се десило… Четири године ме није било, али сад сам ту, спремна и једва чекам.

Како сте се осећали док сте гледали на телевизији државни тим?

– Ух, веома ми је било тешко. Жао ми је било што нисам са њима, што не играм за репрезентацију и никада ми није било свеједно што нисам део тима. Ваљда је тако морало да буде, срећа је нашла прави пут и одушевљена сам што ћу поново заиграти – рекла је Катарина Крпеж-Шлезак.