„Sreća me pronašla”

Neće biti neskromno, a ni netačno ako se kaže da je posle Svetlane Obućine najbolje srpsko desno krilo svih vremena Katarina Krpež-Šlezak. Takvu preciznost, eleganciju, razvnovrsnost šuta, lakoću igranja i brzinu, nema gotovo ni jedno krilo sveta. Gde god da je igrala bila je najbolji strelac lige, a sjajne partije krunisala je i na Evropskom prvenstvu 2018. godine kad je sa čak tri utakmice manje od konkurenata, završila kao najefikasnija na šampionatu!

Tradiciju nije želela da kvari ni u Rumuniji gde je trenutno vodeća na listi strelaca sa 122 pogotka na petnaest mečeva! Imala je Katarina Krpež-Šlezak druge planove, ali put je naveo u najjaču ligu sveta…

– Nisam zamišljala da ću završiti ovde, želela sam do kraja karijere da igram u Erdu u kom sam provela šest godina. Međutim, promenio se gradonačelnik, a samim tim i klub je morao da bude drugačiji. Stigao je poziv iz Rumunije, nije bilo lako, brinula sam kako će sve to izgledati, jer sam odlazila sa suprugom i malim detetom. Međutim sve je bilo sjajno, bili smo dve godine u Krajovi i taj period je bio divan, a onda se trener preselio u Brašov i krenula sam sa njim. Nisam pogrešila jer mi je ovde zaista divno, klub je sjajan, ekipa dobra, imamo lepu atmosferu, jaku energiju i borbenost – rekla je Krpež-Šlezak.

A tu su i fantastični rezultati, da li se može reći da ste najprijatnije iznenađenje sezone?

–Očekivali smo dobar rezultat, verovale u ovo što radimo, mada ima i onih koji su iznenađeni jer misle da smo imale sreće. Znamo da može sreća da nas pogleda jednom, možda dva puta, ali baš toliko, teško. Cilj kluba je bio da ove sezone budemo među osam, pa da onda pokušamo da izborimo plasman u Evropu. Međutim, mi kako smo krenule, izgledaćemo sve uspeti ove sezone – kazala je Katarina.

Kako izdržavate pakleni ritam utakmica i daleka putovanja?

– Navikla sam. Volim jake lige, dobre utakmice, neizvesnost. To mi pomaže da uvek ostanem u dobroj formi. Recimo u Sloveniji mi nije prijalo što nisam imala dobre utakmice, samo Ligu šampiona, ali to mi nije bilo dovoljno.

U kojoj zemlji Vam je bilo najlepše?

– Svaka je imala nešto svoje, ostavila neki trag, ali recimo da je Mađarska na prvom mestu. Provela sam šest godina u Erdu, planirala da ostanem do kraja karijere, jer je sve bilo baš dobro i blizu kuće što mi je veoma bitno, jer sam vezana za porodicu.

Koliko Vam je njihova podrška bitna?

– Kroz čitavu karijeru je porodica bila uz mene, podržavali me i bili moj oslonac. Kad sam se udala onda su tu i moj suprug Dalibor i ćerka Timea koji su moja pokretačka snaga, oslonac i sve što mi je potrebno u životu. Muž je uvek tu da me podrži, a ćerka da izmami osmeh.

Da li je povratak posle porođaja bio težak?

– Već posle četiri nedelje sam počela da treniram jer je tada u Rostovu trener bio Ambroš Martin. Imali smo dogovor da se u junu pridružim ekipi, pa sam morala brzo da počnem. Međutim, usledio je kovid, pa gomila problema, između ostalog moja porodica nije uspela da dobije vizu, a ja nisam htela da idem bez njih. Trenirala sam potom u Somboru i mogu reći da sam se brzo vratila u formu.

Koliko je teško biti majka i profesionalna sportistkinja?

– Sve je to stvar organizacije, ali i navike. Dok nisam imala dete volela sam između dva treninga uvek da odmaram, ali evo već pet godina nema dremanja, jer čim dođem kući odmah je akcije. Ne volim da mi dete provodi vreme ispred televizora ili na telefonu samo zato što ja moram da odmorim. Iskreno, da nemam toliko veliku pomoć Dalibora ne znam kako bih izgurala sve, bilo bi mi mnogo teže. Srećom uz njega je sve lakše, savršen je suprug i otac. Najteže mi je bilo u Rostovu jer su daleko putovanja, po dve nedelje nisam bila kod kuće, a on je sve sam morao da radi, brinuo je o bebi i svemu. Srećna sam što imam takvog supruga.

Rekli ste nedavno da razmišljate o proširenju porodice?

– Naravno. Ćerka želi brata ili sestru, tako da moram da joj ispunim tu želju. Neki okvirni plan je da odigram i sledeće sezone i da završim karijeru. Međutim, svi znamo kako se planovi brzo menjaju i da sve može da krene drugim tokom, pa neka bude da je neka moja želja da odigram još jednu sezonu.

Živećete u Srbiji ili Mađarskoj?

– Do nedavno nam je neki plan bio da živimo u našoj državi, ali kao što sam rekla, planovi se menjaju, sad smo možda i bliži odluci da ostanemo u komšijskoj zemlji. Svi imamo mađarske pasoše, videćemo još šta nosi dan, šta noć.

Čime planirate da se bavite po završetku karijere?

– Iskreno, razmišljala sam da budem trener, ali još uvek ne znam da li ću biti rukometni ili lični, svakako ću ostati u sporu. Sad mi je još uvek rukomet prioritet i to je moj fokus. Srećom Dalibor i ja imamo razvijene poslove u Somboru, pa ne moramo odmah da počnemo sa radom. Malo ćemo dati sebi oduška i uživati.

Pripreme reprezentacije Srbije su za dve nedelje, posle četiri godine ćemo Vas ponovo videti u dresu sa nacionalnim grbom?

– I verujte mi da ne mogu da dočekam! Nisam sigurna da mogu da opišem trenutni osećaj i isčekivanje do okupljanja. Oduvek sam živela za reprezentaciju, maštala i sanjala, moj jedini cilj u životu je bio da igram za državni tim, moju Srbiju. Uvek sam se odazivala i bila na raspolaganju, nisam želela da prekinem da igram za reprezentaciju, ali tako se desilo… Četiri godine me nije bilo, ali sad sam tu, spremna i jedva čekam.

Kako ste se osećali dok ste gledali na televiziji državni tim?

– Uh, veoma mi je bilo teško. Žao mi je bilo što nisam sa njima, što ne igram za reprezentaciju i nikada mi nije bilo svejedno što nisam deo tima. Valjda je tako moralo da bude, sreća je našla pravi put i oduševljena sam što ću ponovo zaigrati – rekla je Katarina Krpež-Šlezak.