Обрадовић: Немам луксуз да сам незамењив

Иако смо кроз спорт превасходно усмерени на крајњи резултат и паркет, ваља подсетити се да заправо све креће од људске стране личности. Односи се пажљиво граде, принципијелна уверења говоре колико сте спремни да „загризете”, а здрава понизност отвара врата многим бенефитима. Управо су одређене специјалне особине из сијасет тренера издвојиле Жељка Обрадовића, поготово у млађим данима.

- Не умем да будем неко други, оно сам што јесам. Тренутно смо у 2025, проток информација је такав да се не може ништа сакрити. Код мене на тренинг долази много људи, као што сам и ја ишао – почев од Александра Николића, касније Дуде Ивковића – додао је Обрадовић гостујући на Арени спорт.

Да није напрасно играчке ципеле заменио тренерским, можда тренутна славна каријера не би ни постојала.

- Кад доносиш одлуке, живиш са њима и не мислиш шта је могло да буде другачије. Тако је било и кад сам постао тренер Партизана (1992), сви су нас добијали по 50 разлике у припремном периоду, а онда су се момци расути по репрезентацијама вратили. Дешавало се да не спавам по два месеца, морао сам да имам одговор за сваку ситуацију. Остао сам после прве године, иако није било новца, да бих радио са професором Николићем. Кад вратим филм кажем себи: „Браво, добро си ово урадио“.

У једначини можда и главна особина јесте да најтрофејнији стратег Европе увек да целог себе, што се врло лако може голим оком видети.

- Филантроп сам, волим људе и ако је тако верујем свима. Поверење некад доводи до разочарања, али не могу себе да променим зато што сам трипут ударио у зид.

Уједно, човек не сме никад полетети!

- Немам луксуз да помислим да сам недодирљив или незамењив. У сваком клубу имају сектори од којих свако ради свој посао. Ја као тренер имам искуства којима могу да помогнем другима, али живимо у времену кад завист и љубомора владају светом, што је катастрофа – закључио је Обрадовић.