ВРЕМЕПЛОВ – Шкорић: Највише памтим финале Купа СРЈ 1999.

Далибор Шкорић носио је дресове Партизана и Црвене звезде. Рођен је у Книну, а то је једна од колевки симпатизера црвено–белих. Светлост дана угледао је 9. септембра 1971. Недостаје му данас обала реке Крке, брдо Спас, прелепи Книн, цела Далмација. Кад пронађе времена оде у родно место, где и данас има родбину и  пријатеље из детињства.

- Сваки нормалан човек везан је за родни крај. Одем макар два пута годишње у Книн. Гледам да у летњем периоду будем тамо седам до десет дана. Има тамо још родбине и пријатеља. Није као пре, али има. Углавном ми је то родбина са мајчине стране. И из села у Лици одакле су ми родитељи - започео је Далибор Шкорић.

Поникао је у Динари, а онда је отишао у Могрен из Будве. За полетарца то је с краја на крај света.

- Стицајем околности отишао сам као омладинац у  Партизан, а црно-бели су ме позајмили прво Могрену па Рудару из Пљеваља. Моја животна жеља била је да играм у Црвеној звезди. То ми се остварило.

Леп учинак Шкорић је остварио у Црној Гори.

- Са Могреном сам ушао у Прву лигу, што сам поновио са Рударом. Био је период санкција, репрезентација се није окупљала. Формирана су бројна такмичења, па сам ја 1992. био апсолутни рекордер са 89 одиграних утакмица. И у Будви ми је било прелепо. Народ ме заволео.

Стигао је у Партизан преко Мирка Марјанаовића, некадашњег премијера Србије и председник Партизана, такође Книњанина. Лако је могло да се догоди да Шкорић буде звезда црно-белих, али неки људи су мислили другачије.

- Нисам се у Партизану осећао свој на своме. Био сам роба за поткусуривање. Нисам био добро дошао. Нас млађе слали су на каљење. Успео сам да раскинем уговор и одем  у Пљевља. Касније ме откупио Рад. Грађевинари су имали изузетно талентовану екипу. Неки су прешли у Звезду, неки у Партизан, а један број њих отишао је у иностранство. Шево, Цицовић, Пашић, Ранковић, Рашовић, Стевановић, Глоговац... Много добрих играча у тешком и чудном времену. Корисно искуство.

Далибор се играма за Грађевинаре препоручио челницима Црвене звезде. На Маракани је провео две сезоне.

- Звезда је сан. За мене је увек било да онај ко није играо у Звезди једноставно и није играо озбиљан фудбал. Мени се посрећило. Памте се лепе ствари, успеси. То је нека друга димензија живота, фудбала, стадиона, публике. То се тешко може описати речима, то једноставно треба доживети.

Некадашњи репортер Радио Београда Мијаило Костић (1959 – 2002)на свој начин описао је Шкорићев гол против Партизана 1999. у финалу Купа СР Југославије.

- То је био меч за незаборав. Играо сам као у трансу. Такав хук са трибина. Имао сам утисак да терен не додирујем. Прелеп осећај, пун емоција, набоја. Такве утакмице одлучује нека ситница, грешка противника, надахнуће појединца. Прелеп догађај, а лепе ствари човек хоће да памти.

Одиграо је Шкорић шест мечева против црно–белих. Четири пута се радовао, по једном је изгубио, играо нерешено. Признаје, тријумф од 4:2 у финалу Купа СР Југославије најдражи му је кад су окршаји ова два тима у питању.

- У свежијем сећању ми је мој први вечити дерби. Имао сам много треме, победили смо са 2:0, асистирао сам Перици Огњеновићу код једног гола. Драг ми је и дерби и тријумф од 4:0, али те сезоне Обилић је био први, нама је онемогућено да постанемо шампиони. Од судија смо били спречени да у том дербију победимо тим Партизана са седам или осам голова разлике. Поражен сам у једном дербију, оном када је дебитовао Матеја Кежман 1998. и постигао победоносни гол у последњим тренуцима утакмице.

Некадашњим везиста открива да Перица Огњеновић данас често борави у Бањалуци, фудбалским поводом.

- Он прича руски, шпански, енглески... Ради за некакву аустријску агенцију. Занима га фудбал. Ту су доведени играчи из Русије, Грузије, Аргентине. Кад искрсне нека понуда промениће боравиште. Чека неку примамљиву понуду, а жели да буде тренер. Не бринем за њега. Много  зна, велике су му жеље и он ће успети до краја.

Далибор је из Звезде отишао у иностранство.

- Тамо није све ишло према мојим очекивањима. Период санкција, бомбардовања. Отишли су преко само Драгослав Јеврић и Матеја Кежман, али су уговоре потписали пре бомбардовања. Тада је било тешко бити Србин. Отишао сам у Кину, онда сам био на Кипру, а каријеру завршио у Мађарској. Остаје жал што нисам играо у некој познатијој фудбалској земљи. Ваљда је тако морало да буде.

Иначе, Далиборов брат је такође био фудбалер, али не супериоран као он.

- Брат је играо у Првој лиги Југославије пре мене, у Хајдуку из Куле. Међутим, био је нестрпљив, није могао да прогута неправду. Престао је да тренира, али био је изузетно талентован и могао је да направи врхунску каријеру.

Остварио се Далибор Шкорић у фудбалском спорту, али понекад сета чини своје: што младост дуже не траје, што у Книну и Далмацији данас нема више радости, што Црвена звезда у Европи не оствари нешто више. Макар му је савест мирна, што је било до њега – урадио је.

Сада чека нове изазове...