ЛИЧНОСТИ – Роксанда Атанасов: Љубав ме покреће

Кад се у Србији изговори реч „карате“ сасвим сигурно је свима прва помисао – Роксанда Атанасов. Како и не би кад је реч о жени која представља синоним за овај спорт, жени која више од две деценије доноси радост свим љубитељима каратеа, али си спорта уопште, истинској хероини.

Ова Аранђеловчанка нас је небројано пута обрадовала најпре као каратисткиња, а онда и као тренер, пре свега Јоване Прековић са којом је освојила злато на Олимпијским играма. Њен клуб Књаз је права фабрика за таленте, а предан и посвећен рад су гаранција успеха и квалитета.

– Уживам док сам у сали где се дружим са нашом децом и пресрећна сам што се бавим послом који волим највише на свету. Бити тренер је једна јако одговорна функција и много је тежа и захтевнија него бити такмичар. Некада сам мислила само о себи и свом наступу, а сад као тренер морам да водим рачуна о свима, свему,  тренингу, форми, повредама, школи, љубавима, односима унутар клуба, спонзорима – почела је разговор Роксанда Атанасов.

Имате искуства у стварању великих резултата, шта је потребно за успех?

– Пре свега позитивна енергија и став о животу уопште, затим љубав према спорту и људима, стручан рад, максимална посвећеност и огроман рад. Ми у клубу пуно тренирамо, али водимо рачуна да тренинзи буду организовани уз поштовање свих научних принципа како би били, не само такмичарски успешни, већ и здрави. Најважније ми је да имамо у клубу дивну атмосферу, да се деца воле, здраву конкуренцију и из свега тога већ сад излази врхунски квалитет. Пут до сениорског резултата је трновит и дуг са пуно изазова и зато треба бити стрпљив, вредно радити и померати границе сваког дана корак по корак.

Турнири које организује Књаз померају све границе, колико је потребно рада, енергије, труда?

– За Сретење смо одржали традиционални турнир и било је 1380 такмичара из дванаест држава и учествовало је 109 клубова. Посебно смо поносни што је у Аранђеловцу наступала и Ивет Горанова Олимпијска шампионка из Токија. И овог пута пре нашег турнира организовали смо тренинг камп где су заједно тренирали сви спортисти. Тајна нашег успеха је у доброј организацији. Запослена сам у клубу Књаз и то је мој посао којим се бавим читаве године као јединим занимањем. Веома добро смо организовани, имамо помоћ тренера Уроша Војиновића, секретара клуба Јелене Драгићевић, тренера и менаџера клуба и мог супруга Драгана Атанасова и наравно родитеља деце који су наша највећа подршка. 

Као спортиста нисте имали прилику да се такмичите на ОИ, али сте у улози тренера Јоване Прековић у томе успели?

– Осећај који сам имала у финалу Олимпијских игара је био феноменалан јер сам била свесна да се све што сам као тренер уложила и исплатило. За овај успех сам заложила моју породицу која је трпела, путовали су са нама више од 200 дана годишње, иако су били мали. Били су на припремама на 2300 метара надморске висине по месец дана, путовали по двадесет сати колима, били без мајке која је ишла на турнире широм света, славили Ускрс и фарбали јаја њих тројица сами. Много смо уложили, много смо као породица дали и зато је то злато за мене сијало још светлијим сјајем.

Последњих неколико година све више девојчица се одлучује за борилачке спортове?

– Тренутно у Књазу имамо више девојчица него дечака. Оне, али и њихови родитељи су увидели да бавећи се борилачким спортом неће бити грубе, нити ће изгубити на женствености, неће бити ни агресивне већ све супротно. И ову прилику ћу искористити да охрабрим девојчице да се баве спортом и то било којим, не само борилачким јер ће тако моћи да испоље себе на најбољи могући начин, научиће да се не плаше осуда и малограђанштине. Научиће да падну, али и да устану, да верују у себе и своје квалитете и да ће бити потпуно свесне да вреде онолико колико знају и могу, а не онолико колико их средина процењује.

То више и није табу тема?

– Све мање, данас су родитељи много више освешћени и схватају колико је важно да се њихова деца баве борилачким спортовима. Међутим сигурно да може и боље и зато сви ми који се бавимо спортом треба стално да га промовишемо и мотивишемо девојчице.

Шта краси и издваја карате од осталих борилачких спортова?

– То је диван спорт који омогућава вежбачима да се потпуно физички и психички развију и остваре. Вежбајући карате учите се спортској етици, поштовању противника, сале, тренера, напредујете и спремни дочекујете изазове који пред вас намеће живот.

Шта је Ваша највећа лична победа?

– Моја дивна деца, Марко и Иван, као и срећан и хармоничан брак са супругом Драганом. Моја породица је мени све и да није било њихове подршке ништа у професионалном животу не бих могла да урадим. Увек су били ту да ме подрже, бодре, помажу и гурају напред.

Ваш супруг Драган је такође веома успешан и цењен у свету спорта и науке?

– Он је професор на Факултету за физичку културу и менаџмент у спорту , Универзитета Сингидунум и посебни саветник Министра спорта задужен за израду Стратегије развоја спорта за период од 2025. до 2035. Током процеса припрема за Олимпијске игре у Токију Драган је био задужен за кондициону припрему, иновације у делу примене џудо бацања у карате спорту јер је и носилац црног појаса шести дан у џудоу. Он је осмислио и водио са менаџерске стране читав процес припрема и учешћа на свим такмичењима био је наш портпарол, наша подршка и коначно био је веома значајан и важан део нашег олимпијског тима.

Аранђеловац је био и остао Ваш дома могли сте да бирате место за живот?

– Имали смо велики број понуда да живимо и радимо у неким другим државама, али смо се одлучили за Аранђеловац и Србију и показали смо свету да је могуће освојити Олимп из једног малог места у срцу Шумадије. Волимо Србију, волимо наш град, наш народ и желимо да дамо допринос, да научимо децу из Аранђеловца да је могуће остварити жеље, па макар оне биле и највише. Овај град је диван, отвореног срца са пуно добрих људи и град који зна да цени оно чиме се мој супруг и ја бавимо. На сваком кораку осетимо подршку коју добијамо, не у финансијском смислу, већ и у оном што је много значајније, у духовном.

У чему проналазите мир, шта Вас испуњава?

– Мој мир је моја породица, а испуњава ме љубав која је мој покретач. Очигледно сам је заслужила и добијам је од мојих најмилијих, па зато могу да кажем да сам срећна жена која је задовољна приватним и професионалним животом. Драган и ја смо нашли мир и живимо један живот пун динамике радећи оно што обоје волимо, а то је стварање нових вредности у спорту кроз рад са младим генерацијама. Ми смо јинг и јанг, два тела једна душа, заједно можемо све и то смо свима показали. И када нико није веровао у нашу жељу да освојимо златну медаљу на Олимпијским играма у Токију ми смо веровали, нисмо се обазирали на друга мишљења, нисмо слушали коментаре.

Мајка, супруга, тренер, директор клуба како постижете све?

– Из свега што сам до сад рекла вероватно се може закључити која је тајна мог успеха - љубав, породица, међусобна подршка и разумевање – закључила је Роксанда Атанасов.