ВРЕМЕПЛОВ – Будишић: Одбио Холандију, а позив Југославије нисам добио

Никола Будишић је имао добру каријеру, али је њене звездане тренутке доживео у иностранству, јер су га неки кочили да класу потврди у Партизану. Одбио је дрес репрезентације Холандије у време док је два пута била вицешампион света, а позив из матичне земље никада није стигао. Данас узгаја воће и поврће у Лаћарку код Сремске Митровице.

По рођењу Сремац, Никола Будишић одрастао је на београдском асфалту. Још док је друговао са лоптом на Дорћолу и Калемегдану видело се да је изузетан таленат, што је касније и потврдио. Важио је за веома поузданог, стаменог и сигурног играча, правог диригента и команданта одбране.

Рођен је 12. октобра 1947. у Мачванској Митровици. Стасавао је у Радничком из Београда, али да није имао проблема са плућима, раније би постао звучно име.

- Отац је добио премештај у Београд, тамо смо добили стан и 1948. породично смо се преселили у главни град. Растао сам на асфалту, дакле поред Дунава, школовао се и играо фудбал. Кад је таленат био приметан пријавио сам се у Раднички. Играо сам за пионире, па кадете,  омладинце и стигао у омладинску репрезентацију Србије и Југославије. И све је ишло својим током док на прегледима није утврђено да сам озбиљно болестан, да имам инфилтрат плућа. Због тога сам паузирао две године - каже Будишић.

Док је био у Радничком, изборио се за статус омладинског репрезентативца. Учествовао је на ЕП 1966. у Измиру. Играо је одлично на позицији центархалфа, па је изабран у први тим целог такмичења.

- То је било изванредно искуство, радило се о елитном такмичењу. Енглези, Французи, Немци, Шпанци, заиста јака конкуренција. Изгубили смо у финалу од Енглеске са 1:0. Ту сам се афирмисао, дало ми је крила и усмерило да идем даље, ка стандардном играчу Партизана.

Будишић је прешао је у Партизан, за црно–беле нанизао је укупно 348 утакмица. Прва је била против Вардара у Београду, а он је против Жељезничара у Хумској чувао и сачувао великог Ивицу Осима, цео стадион му је скандирао.

- То се не заборавља. Мој бриљантни почетак у Партизану. Ни сам нисам очекивао да може бити тако успешно. Стјепан Бобек дао ми је задатак да Швабо не сме да пипне лопту. Задатак сам схватио озбиљно, заиста сам га уштоповао и победили смо са 2:1. Добио сам похвале од свих, али Осим се жалио да сам га тукао, а то није тачно. Можда је било два фаула за целу утакмицу. Било и прошло.

Причало се да су Кирил Симоновски и Гојко Зец огрешили душу о Николу Будишића.

- Направили су невиђену грешку према мени.. Симоновски није знао ни како се зовем. Играо сам за млади тим и  репрезентацију, позвали су ме да будем у тиму у Сплиту. Звао ме Зоране, Зоране, ја се окренем и кажем да сам Никола. Саопштио ми је да ћу чувати Надовезу. Победили смо са 2:1. А Гојко Зец? Завршио сам сезону 1967/68.и после Ивана Ћурковића био сам најбоље оцењен играч у Партизану. Онда је мој омиљени тренер Бобек отишао за тренера у Грчку, а Зец је дошао за тренера у Партизан. И на једној утакмици каже ми Зец: „Ви Будишићу данас нећете играти”? Питао сам зашто, а он мени: „Зато што сам ја тако одлучио”. Паузирао сам неколико утакмица. Нисмо остваривали жељене резултати и сетио се да ме стави у тим у Никшићу. Одлично сам чувао Тибљаша, па против Војводине Кустудића и били смо јесењи прваци. Тада је Зец рекао да је Будишић пронашао себе. Да, Симоновски и Зец кочили моју каријеру - тврди Будишић.

Николи је узор био Велибор Васовић, а из његове генерације највише је успео Благоје Пауновић, његов пријатељ и кум. Илија Катић и Будишић били су најзаслужнији за добру атмосферу. Тада се изродила и једна анегдота, док су ручали рибу и ракове.

- Касније су нам донели воду са лимуном да оперемо руке, али један наш играч узео је ту воду и пио. Сви смо се смејали, али он је мислио да је то аперитив или некакав десерт. Смешно, али истинито.

Међународну каријеру Будишић је почео 1974. кад је отишао у Панатинаикос. Занимљиво је да је био први инострани играч у Грчкој након пада војне хунте. Било је сјајних партија, али није све глатко ишло са Грцима.

- На тренингу смо ја и репрезентативац Грчке заједно радили, скочили смо за једну лопту, па ми је он својом тежином пао на ногу. На третману ми је медицинска сестра ставила облогу на колено, појачала топлоту и то је спржила. Сви су помислили да је проблем менискуса, уплашили су се и пустили су ме да идем из клуба. Жао ми је, могао сам да играм финале против Ајакса. Тако сам завршио у Грчкој. Изванредан почетак, а неславан крај.

Никола је прешао у Холандију. У Бреди су га живог славили и све у време када је Холандија два пута била вицешампион света. Да је имао њихов пасош, хтели су га за свог репрезентативца.

- Из патриотских разлога нисам желео да узимам пасош друге земље. Имао сам своју земљу и свој пасош. Био сам кандидат да обучем дрес репрезентације Холандије, али сам чекао позив своје државе и нисам га дочекао. У Холандији сам се тотално афирмисао. Миљан Миљанић је увек имао изговоре за мене, али свима на душу нека је.

Будишић се у Холандији препоручио Плавима, али...

- Био је већ формиран тим, са Холцером, Пауновићем, Павловићем. Тада сам имао 28 година. Имао сам ја раније шансу, али је Гојко Зец све упропастио. Био сам позван да играм против Западне Немачке код Вујадина Бошкова. Међутим, дошао је Зец и каже да не ставља мене у тим, јер ми је Ремић из зеничког Челика, кога сам чувао, на мечу у Београду постигао гол. Говорио је да има времена за мене и тако нисам дебитовао за сениорски тим Југославије. Сатисфакција су ми сјајне партије у Холандији, а сам себе сам спутао што сам одбио њихов пасош, па нисам био репрезентативац, чак ни кад су два пута били вицешампиони света.