VREMEPLOV – Budišić: Odbio Holandiju, a poziv Jugoslavije nisam dobio

Nikola Budišić je imao dobru karijeru, ali je njene zvezdane trenutke doživeo u inostranstvu, jer su ga neki kočili da klasu potvrdi u Partizanu. Odbio je dres reprezentacije Holandije u vreme dok je dva puta bila vicešampion sveta, a poziv iz matične zemlje nikada nije stigao. Danas uzgaja voće i povrće u Laćarku kod Sremske Mitrovice.

Po rođenju Sremac, Nikola Budišić odrastao je na beogradskom asfaltu. Još dok je drugovao sa loptom na Dorćolu i Kalemegdanu videlo se da je izuzetan talenat, što je kasnije i potvrdio. Važio je za veoma pouzdanog, stamenog i sigurnog igrača, pravog dirigenta i komandanta odbrane.

Rođen je 12. oktobra 1947. u Mačvanskoj Mitrovici. Stasavao je u Radničkom iz Beograda, ali da nije imao problema sa plućima, ranije bi postao zvučno ime.

- Otac je dobio premeštaj u Beograd, tamo smo dobili stan i 1948. porodično smo se preselili u glavni grad. Rastao sam na asfaltu, dakle pored Dunava, školovao se i igrao fudbal. Kad je talenat bio primetan prijavio sam se u Radnički. Igrao sam za pionire, pa kadete,  omladince i stigao u omladinsku reprezentaciju Srbije i Jugoslavije. I sve je išlo svojim tokom dok na pregledima nije utvrđeno da sam ozbiljno bolestan, da imam infiltrat pluća. Zbog toga sam pauzirao dve godine - kaže Budišić.

Dok je bio u Radničkom, izborio se za status omladinskog reprezentativca. Učestvovao je na EP 1966. u Izmiru. Igrao je odlično na poziciji centarhalfa, pa je izabran u prvi tim celog takmičenja.

- To je bilo izvanredno iskustvo, radilo se o elitnom takmičenju. Englezi, Francuzi, Nemci, Španci, zaista jaka konkurencija. Izgubili smo u finalu od Engleske sa 1:0. Tu sam se afirmisao, dalo mi je krila i usmerilo da idem dalje, ka standardnom igraču Partizana.

Budišić je prešao je u Partizan, za crno–bele nanizao je ukupno 348 utakmica. Prva je bila protiv Vardara u Beogradu, a on je protiv Željezničara u Humskoj čuvao i sačuvao velikog Ivicu Osima, ceo stadion mu je skandirao.

- To se ne zaboravlja. Moj briljantni početak u Partizanu. Ni sam nisam očekivao da može biti tako uspešno. Stjepan Bobek dao mi je zadatak da Švabo ne sme da pipne loptu. Zadatak sam shvatio ozbiljno, zaista sam ga uštopovao i pobedili smo sa 2:1. Dobio sam pohvale od svih, ali Osim se žalio da sam ga tukao, a to nije tačno. Možda je bilo dva faula za celu utakmicu. Bilo i prošlo.

Pričalo se da su Kiril Simonovski i Gojko Zec ogrešili dušu o Nikolu Budišića.

- Napravili su neviđenu grešku prema meni.. Simonovski nije znao ni kako se zovem. Igrao sam za mladi tim i  reprezentaciju, pozvali su me da budem u timu u Splitu. Zvao me Zorane, Zorane, ja se okrenem i kažem da sam Nikola. Saopštio mi je da ću čuvati Nadovezu. Pobedili smo sa 2:1. A Gojko Zec? Završio sam sezonu 1967/68.i posle Ivana Ćurkovića bio sam najbolje ocenjen igrač u Partizanu. Onda je moj omiljeni trener Bobek otišao za trenera u Grčku, a Zec je došao za trenera u Partizan. I na jednoj utakmici kaže mi Zec: „Vi Budišiću danas nećete igrati”? Pitao sam zašto, a on meni: „Zato što sam ja tako odlučio”. Pauzirao sam nekoliko utakmica. Nismo ostvarivali željene rezultati i setio se da me stavi u tim u Nikšiću. Odlično sam čuvao Tibljaša, pa protiv Vojvodine Kustudića i bili smo jesenji prvaci. Tada je Zec rekao da je Budišić pronašao sebe. Da, Simonovski i Zec kočili moju karijeru - tvrdi Budišić.

Nikoli je uzor bio Velibor Vasović, a iz njegove generacije najviše je uspeo Blagoje Paunović, njegov prijatelj i kum. Ilija Katić i Budišić bili su najzaslužniji za dobru atmosferu. Tada se izrodila i jedna anegdota, dok su ručali ribu i rakove.

- Kasnije su nam doneli vodu sa limunom da operemo ruke, ali jedan naš igrač uzeo je tu vodu i pio. Svi smo se smejali, ali on je mislio da je to aperitiv ili nekakav desert. Smešno, ali istinito.

Međunarodnu karijeru Budišić je počeo 1974. kad je otišao u Panatinaikos. Zanimljivo je da je bio prvi inostrani igrač u Grčkoj nakon pada vojne hunte. Bilo je sjajnih partija, ali nije sve glatko išlo sa Grcima.

- Na treningu smo ja i reprezentativac Grčke zajedno radili, skočili smo za jednu loptu, pa mi je on svojom težinom pao na nogu. Na tretmanu mi je medicinska sestra stavila oblogu na koleno, pojačala toplotu i to je spržila. Svi su pomislili da je problem meniskusa, uplašili su se i pustili su me da idem iz kluba. Žao mi je, mogao sam da igram finale protiv Ajaksa. Tako sam završio u Grčkoj. Izvanredan početak, a neslavan kraj.

Nikola je prešao u Holandiju. U Bredi su ga živog slavili i sve u vreme kada je Holandija dva puta bila vicešampion sveta. Da je imao njihov pasoš, hteli su ga za svog reprezentativca.

- Iz patriotskih razloga nisam želeo da uzimam pasoš druge zemlje. Imao sam svoju zemlju i svoj pasoš. Bio sam kandidat da obučem dres reprezentacije Holandije, ali sam čekao poziv svoje države i nisam ga dočekao. U Holandiji sam se totalno afirmisao. Miljan Miljanić je uvek imao izgovore za mene, ali svima na dušu neka je.

Budišić se u Holandiji preporučio Plavima, ali...

- Bio je već formiran tim, sa Holcerom, Paunovićem, Pavlovićem. Tada sam imao 28 godina. Imao sam ja ranije šansu, ali je Gojko Zec sve upropastio. Bio sam pozvan da igram protiv Zapadne Nemačke kod Vujadina Boškova. Međutim, došao je Zec i kaže da ne stavlja mene u tim, jer mi je Remić iz zeničkog Čelika, koga sam čuvao, na meču u Beogradu postigao gol. Govorio je da ima vremena za mene i tako nisam debitovao za seniorski tim Jugoslavije. Satisfakcija su mi sjajne partije u Holandiji, a sam sebe sam sputao što sam odbio njihov pasoš, pa nisam bio reprezentativac, čak ni kad su dva puta bili vicešampioni sveta.