Пораз од Петровца, као да је појео и последње дамаре живота у Сутјесци. Отуд то и такво ништавило, отуд одсуство беса или туге. Нема се, дакле, шта говорити. Нема више ни криваца.
Свидело се то некоме или не Сутјеска јесте другоразредни прволигаш, а сутра, што нијe немогућно, друголигаш на неодређеном издржавању казне. Сутјеска је данас чак и у црногорским оквирима, друга фудбалска класа и апсолутни аутсајдер када је у питању бар нешто мало озбиљнији фудбал. Неко је једном рекао да се на поразима учи. Сутјеска међутим, није баш ништа научинила на толиким поразима. Време великих успеха је неповратно прошло, некадашње фудбалско чудо и слични снови претворени су у ружну реалност.
Никаква катаклизма није у питању, никаква, дакле, катастрофа, ништа што не знамо, ништа што се није могло очекивати. На то смо навикли. Велико је питање, да ли има користи рећи истину о томе на шта личи ФК Сутјеска ове сезоне. Да, из године, у годину, свој једини континуитет спроводи кроз стални дисконтинуитет.
И тако се из сезоне у сезону очитује увек иста ситуација, општа потрошња и мизерни приходи. Не мисле се на личне тога, изгледа није мањкало, јер мало је ко из клуба са Бистрице, отишао празних џепова. Наравно, не мисли се искључиво на новац и те како се мисли и на приход у облику смисла, будућности. Сав бесмисао у игри, што свако мало избија попут алергијских биљака у смени годишњих доба, налази се у тој непрестаној вртешки неинвентивности, у том сталном надгорњавању са здравим разумом.
Вечита јурњава за појачањима, вечита јурњава за смислом, стална потера за игром, за тимом, увек изнова, као да ничег пре није било, то траје из сезоне у сезону. Врти се необично много играча, траже се нови састави, нова мeста играчима којима та места нису природна. Увек је нови тренер, кретао од нуле. У доба досаде, камарила посматрача, стручњака, и низ јавних радника из области фудбала, могла би рецимо упоредити Сутјескине и пошто се ми Никшићани увек меримо са њима, приходе Будућности од продаје играча.
У међувремену ће се фудбал и даље играти на опустелом стадиону. У међувремену ће се десети два честита паса и какав случајан леп гол и ми ћемо поново почети да верујемо, да се надамо, да будемо милосрдни. Ми фудбалска јавност, наивни који се још ложе на игру и мисле да је то једино важно. Биће неки и резултат, можда ћемо и добити неког, неку ћемо утакмицу гледати упињући се да не будемо равнодушни, силећи се на одушевљење, уз понеки фишек кикирикија, семенки. Само да не буде репризе, најавили су пролеће.
Фудбал, дивна величанствена ствар. Негде тамо далеко. Фудбал као живот, и обратно. Неправда. Као живот.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
