Sivilo kraj Bistrice

Poraz od Petrovca, kao da je pojeo i poslednje damare života u Sutjesci. Otud to i takvo ništavilo, otud odsustvo besa ili tuge. Nema se, dakle, šta govoriti. Nema više ni krivaca.

Svidelo se to nekome ili ne Sutjeska jeste drugorazredni prvoligaš, a sutra, što nije nemogućno, drugoligaš na neodređenom izdržavanju kazne. Sutjeska je danas čak i u crnogorskim okvirima, druga fudbalska klasa i apsolutni autsajder kada je u pitanju bar nešto malo ozbiljniji fudbal. Neko je jednom rekao da se na porazima uči. Sutjeska međutim, nije baš ništa naučinila na tolikim porazima. Vreme velikih uspeha je nepovratno prošlo, nekadašnje fudbalsko čudo i slični snovi pretvoreni su u ružnu realnost.

Nikakva kataklizma nije u pitanju, nikakva, dakle, katastrofa, ništa što ne znamo, ništa što se nije moglo očekivati. Na to smo navikli. Veliko je pitanje, da li ima koristi reći istinu o tome na šta liči FK Sutjeska ove sezone. Da, iz godine, u godinu, svoj jedini kontinuitet sprovodi kroz stalni diskontinuitet.

I tako se iz sezone u sezonu očituje uvek ista situacija, opšta potrošnja i mizerni prihodi. Ne misle se na lične toga, izgleda nije manjkalo, jer malo je ko iz kluba sa Bistrice, otišao praznih džepova.  Naravno, ne misli se isključivo na novac i te kako se misli i na prihod u obliku smisla, budućnosti. Sav besmisao u igri, što svako malo izbija poput alergijskih biljaka u smeni godišnjih doba, nalazi se u toj neprestanoj vrteški neinventivnosti, u tom stalnom nadgornjavanju sa zdravim razumom.

Večita jurnjava za pojačanjima, večita jurnjava za smislom, stalna potera za igrom, za timom, uvek iznova, kao da ničeg pre nije bilo, to traje iz sezone u sezonu. Vrti se neobično mnogo igrača, traže se novi sastavi, nova mesta igračima kojima ta mesta nisu prirodna. Uvek je novi trener, kretao od nule. U doba dosade, kamarila posmatrača, stručnjaka, i niz javnih radnika iz oblasti fudbala, mogla bi recimo uporediti Sutjeskine i pošto se mi Nikšićani uvek merimo sa njima, prihode Budućnosti od prodaje igrača.

U međuvremenu će se fudbal i dalje igrati na opustelom stadionu. U međuvremenu će se deseti dva čestita pasa i kakav slučajan lep gol i mi ćemo ponovo početi da verujemo, da se nadamo, da budemo milosrdni. Mi fudbalska javnost, naivni koji se još lože na igru i misle da je to jedino važno. Biće neki i rezultat, možda ćemo i dobiti nekog, neku ćemo utakmicu gledati upinjući se da ne budemo ravnodušni, sileći se na oduševljenje, uz poneki fišek kikirikija, semenki. Samo da ne bude reprize, najavili su proleće.

Fudbal, divna veličanstvena stvar. Negde tamo daleko. Fudbal kao život, i obratno. Nepravda. Kao život.