Прошло је нешто више од две године откад је Чет ГПТ постао приступачан општој јавности. Овај генеративни модел вештачке интелигенције (или просто АИ по енглеској скраћеници за појам) је без икакве хиперболе из корена променио перцепцију исте те јавности на могућност, способност и свестраност вештачке интелигенције као помагало у свакодневном животу. Створена је слободно говорећи “олуја” јавног интересовања у проналажењу и примењивању вештачке интелигенције у разним пољима људске делатности; честа је како полемика тако и примена АИ као помагало за, на пример, програмирање, за медицинску дијагностику, за филмску продукцију, и за спорт и те како.
Као и већина спортске публике, сам радознали аматер што се тиче вештачке интелигенције и машинског учења. Али сам свестан могућности ове нове технологије да унапреди спорт. Комбиновање нове технологије са спортом није уопште спорно или некомпатибилно, како су технологија и спорт у вечитој симбиози. И спорт је, бар на први поглед, плодно тло за коришћење вештачке интелигенције. Чињеница је да готово свака партија већине спортова овог света за собом оставља статистику, тј. податке, а редован ток података су “испаша” за стварање и усавршавање сваког савременог АИ модела. Следи да се “нахрањена” овим подацима вештачка интелигенција може применити на разне начине; праћење и анализа релевантних статистика се могу препустити вештачкој интелигенцији, која ће кроз своју незамисливо голему базу података и кодираној логици моћи да помогне у проучавању и можда чак унапређивању готово сваког модерног спорта.
Могућности коришћења вештачке интелигенције у спорту врх санте леда која већ превазилази човеково својство да разуме спорт као науку.
АИ се такође користи, на пример, при телевизијском емитовању: Енглеска Премијер Лига у фудбалу има уговор са америчком фирмом Оракл чији модел машинског учења често спрема и приказује кроз графику релевантне статистике и предикције победника; према неким вестима ову улогу ће следеће сезоне 2025/2026. преузети Мајкрософт са својим моделом. Формула 1 има сличан уговор са АWС, под-граном фирме Амазон; честа је графика која упоређује стратегије, која приказује да ли ће неки возач изаћи пре или посла супарника ако замени гуме у овом или оном кругу; то често буде упарено са анализом стања гума која је ретко тачна и мета честих критика, мада мањих у последње време. У том “мање у последње време” је обећање вештачке интелигенције да може само да се побољша; да како има све више и више информација, оно ће постати све паметније и корисније.
Недавно гледајући Супер Боул покушао сам да препознам све наведено у самој игри. За око ми је пала смена поседа лопте, када се офанзивни и дефанзивни тимови смењују и тим са терена седне на клупу. Конкретно, био сам затечен тиме како се играчима уручује у руке таблет; овога, наравно, има помало у фудбалу и у кошарци, али сам био понесен замисли шта на том таблету пише; које су најефикасније тактике, где се поједини играч коме је тај таблет скројен може побољшати, и сасвим реална могућност кроз неколико година да човек који је тај таблет спремио и уручио играчу нестане, са све његовом струком, замењен АИ моделом који је ту струку халапљиво прогутао и усавршио.
Један од главних критика вештачке интелигенције, коју и делим, јесте у самој природи њене “интелигенције”; она функционише тако што прикупља апсурдне количине података и уз помоћ алгоритама и још неке рачунарске чаролије ствара способност да те податке репродукује уз релевантан захтев корисника. Дакле, све што АИ “генерише” је у каквом-таквом облику већ створено, већ виђено, и питање се само по себи постави како је могуће такво нешто применити у спорту који живи од непредвидљивости и непоновљивости. И ово питање је донекле нашло одговор у једној заиста невероватној епизоди која се десила у трећој дивизији норвешког фудбала, пре тек месец дана.
Наиме, резервна екипа норвешког клуба Хамаркамератене (скраћено Хамкам), Хамкам ИИ је направила неприкосновену одлуку да као тренера не изабере човека, већ АИ модел скројен за ту улогу од стране софтверске фирме Еидсива, која је иначе и главни спонзор ФК Хамкама. Дакле ово је био маркетиншки потез заједно са експериментом; без обзира на то, Еидсива се озбиљно посветила задатку и модел вештачке интелигенције је имао негде око 12 милијарди параметра. АИ тренер је смислио и спровео тренинг пред утакмицу, која је иначе била против окорелих локалних ривала ФК Нес. Почетна формација је била 4-5-1, и Хамкам ИИ је убрзо освојила шеснаестерац. Упоређујући омиљену страну како голмана тако и извршиоца пенала, АИ тренер је поручио шут десно и тако је Хамкам ИИ повео 1-0. Међутим, при покушају да се вођство повећа виртуелни тренер је изашао ван фабричких подешавања: играчима је поручено да играју у формацији 1-0-9 и да уместо било каквог маркирања или установљеног блока пређу на стратегију “колективног гоњења лопте” где свих 10 играча трче ка противничком играчу са лоптом, “гегенпресинг” о коме би Рангник и Клоп могли само да сањају. Убрзо је уследило изједначење. Затим је тренер поручио да ауте са бока изведе голман, водећи се логиком да он има највећи распон руку. 1-2. Како би се задржали у игри, АИ тренер је поручио “ултра ниски блок” где би се у одбрани сви играчи Хамкам ИИ некако стрпали у петерац. Полувреме је завршено 1-3, и друго полувреме су играчи играли како су знали и умели јер је тренер постао неразумљив, те је коначни резултат био 1-6. Довољно је рећи да је тренер непосредно после утакмице добио отказ.
Без обзира што АИ тренер није могао да се обрачуна са непредвидивим током утакмице, ми ипак виђамо у последње време тежњу најкомпетитивнијих спортских лига (нпр. Премијер Лига у фудбалу, НБА у кошарци) да се непредвидљивости “испеглају”. На пример, стил игре Пепа Гвардиоле, који је освојио 6 од последњих 7 енглеских првенстава, стил са чврстим системом где сваки играч игра искључиво своју улогу и не сме ниједну другу играти, држање поседа, стварање напада од задњег реда, све то има намеру да се смањи вероватноћа тог неког, да га тако назовем, фудбалског хаоса где лопта полуди, направе се 10 додавања за 15 секунди и одједном супарничка деветка има један на један са голманом. У НБА у јеку “револуције шута за три” чији је Стеф Кари највећи експонент дошло је до тога да је велика већина шутева из отворене игре или испод коша или иза линије за три поена; први има највећу вероватноћу да уђе, а други је са својим бодом вишка вредан ризика шута. Маргине игре на највишем нивоу су сада толико мале да је просто питање ефикасности при извођењу стратегије најмањег ризика.
Ако вам се овај готово корпоративан, рогобатан вокабулар претходног пасуса не свиђа, онда вам честитам јер сте људско биће коме овакво посматрање спорта нормално смета. И нисте једини и нисте погрешни у том неком осећају да овакав приступ спорту барем за сада јесте, да се осврнем на наслов “трн у оку”. Пепов Сити је сенка клуба који је био у односу на почетак ове сезоне, а камоли последњу. НБА се мучи са кризом мале гледаности чији је један од главних фактора поменути начин играња. Зар је чудо што је на Европском првенству у фудбалу пролетос фаворит публике међу финалистима у огромној мери била Шпанија, једина репрезентација која је опстала играјући брз, динамичан и непредвидив фудбал; голема супротност репрезентације Енглеске која се досадом довукла до финала кроз “сигурице” фудбал, иако су по квалитету вероватно били супериорнији од Шпаније. Читао сам у данима уочи финала да би пораз Шпаније био пораз фудбала, при чему је могућ увид глобалног јавног мњења да ако је енглески стил игре најбољи облик спорта који се развија више од век и по, да је перфекција достигнута, да се онда немамо чему надати. Ово није кривица вештачке интелигенције, наравно, али следи закључак да коришћење вештачке интелигенције у циљу унапређења овакве игре бити као да у већ преслатку кафу ставите још 10 кашичица шећера (или можда неко мање прикладно поређење). Лична је претпоставка да ако се већ поменуте методе “унапређивања” спорта о коме сам раније у тексту писао се примене на масовној скали створиће се парадоксалан раскид квалитета са гледаношћу, и спорта са људскости.
Не бих улазио превелико у филозофију, али чини ми се да је једна од великих привлачних сила спорта не само у успостављену ко је бољи кроз надметање, већ ко се највише побољшао; да је тачно кроз то самопобољшање који спорт дарује свим онима који се спортом баве особа чини себе достојним победе. Ми када посматрамо било који спортски догађај имамо у ствари ретко цењену привилегију да посматрамо, збирно говорећи, плод деценија па и векове рада уложеним од стране такмичара у циљу самопобољшања како би што боље тај спорт играли. Сваки тај такмичар је имао свој пут ка том терену на коме га посматрамо, пут са тријумфима и промашајима, али сопствени пут по свакој мери. Ако се АИ пусти да успостави објективно чак и најбољи режим тренинга и ритам игре или такмичења и најефикаснији могући модели напретка спортске каријере, начина игре, колико онда у ствари са тим “побољшањем” губимо? Колико људскости смо већ изгубили у спорту данашњице?
У прологу књиге Нексус – краткој историји информационих мрежа од каменог доба до вештачке интелигенције, Јувал Ноа Харари пише: „...Такође врло вредно стварамо технолошке иновације као што је вештачка интелигенција, која има потенцијал да се отме нашој контроли, да нас пороби и уништи...“
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
