A.I. U SPORTU - Jabuka ili trn u oku razvitka sporta?

Prošlo je nešto više od dve godine otkad je Čet GPT postao pristupačan opštoj javnosti. Ovaj generativni model veštačke inteligencije (ili prosto AI po engleskoj skraćenici za pojam) je bez ikakve hiperbole iz korena promenio percepciju iste te javnosti na mogućnost, sposobnost i svestranost veštačke inteligencije kao pomagalo u svakodnevnom životu. Stvorena je slobodno govoreći “oluja” javnog interesovanja u pronalaženju i primenjivanju veštačke inteligencije u raznim poljima ljudske delatnosti; česta je kako polemika tako i primena AI kao pomagalo za, na primer, programiranje, za medicinsku dijagnostiku, za filmsku produkciju,  i za sport i te kako.

Kao i većina sportske publike, sam radoznali amater što se tiče veštačke inteligencije i mašinskog učenja. Ali sam svestan mogućnosti ove nove tehnologije da unapredi sport. Kombinovanje nove tehnologije sa sportom nije uopšte sporno ili nekompatibilno, kako su tehnologija i sport u večitoj simbiozi. I sport je, bar na prvi pogled, plodno tlo za korišćenje veštačke inteligencije. Činjenica je da gotovo svaka partija većine sportova ovog sveta za sobom ostavlja statistiku, tj. podatke, a redovan tok podataka su “ispaša” za stvaranje i usavršavanje svakog savremenog AI modela. Sledi da se “nahranjena” ovim podacima veštačka inteligencija može primeniti na razne načine; praćenje i analiza relevantnih statistika se mogu prepustiti veštačkoj inteligenciji, koja će kroz svoju nezamislivo golemu bazu podataka i kodiranoj logici moći da pomogne u proučavanju i možda čak unapređivanju gotovo svakog modernog sporta.

Mogućnosti korišćenja veštačke inteligencije u sportu vrh sante leda koja već prevazilazi čovekovo svojstvo da razume sport kao nauku.

AI se takođe koristi, na primer, pri televizijskom emitovanju: Engleska Premijer Liga u fudbalu ima ugovor sa američkom firmom Orakl čiji model mašinskog učenja često sprema i prikazuje kroz grafiku relevantne statistike i predikcije pobednika; prema nekim vestima ovu ulogu će sledeće sezone 2025/2026. preuzeti Majkrosoft sa svojim modelom. Formula 1 ima sličan ugovor sa AWS, pod-granom firme Amazon; česta je grafika koja upoređuje strategije, koja prikazuje da li će neki vozač izaći pre ili posla suparnika ako zameni gume u ovom ili onom krugu; to često bude upareno sa analizom stanja guma koja je retko tačna i meta čestih kritika, mada manjih u poslednje vreme. U tom “manje u poslednje vreme” je obećanje veštačke inteligencije da može samo da se poboljša; da kako ima sve više i više informacija, ono će postati sve pametnije i korisnije.

Nedavno gledajući Super Boul pokušao sam da prepoznam sve navedeno u samoj igri. Za oko mi je pala smena poseda lopte, kada se ofanzivni i defanzivni timovi smenjuju i tim sa terena sedne na klupu. Konkretno, bio sam zatečen time kako se igračima uručuje u ruke tablet; ovoga, naravno, ima pomalo u fudbalu i u košarci, ali sam bio ponesen zamisli šta na tom tabletu piše; koje su najefikasnije taktike, gde se pojedini igrač kome je taj tablet skrojen može poboljšati, i sasvim realna mogućnost kroz nekoliko godina da čovek koji je taj tablet spremio i uručio igraču nestane, sa sve njegovom strukom, zamenjen AI modelom koji je tu struku halapljivo progutao i usavršio.

Jedan od glavnih kritika veštačke inteligencije, koju i delim, jeste u samoj prirodi njene “inteligencije”; ona funkcioniše tako što prikuplja apsurdne količine podataka i uz pomoć algoritama i još neke računarske čarolije stvara sposobnost da te podatke reprodukuje uz relevantan zahtev korisnika. Dakle, sve što AI “generiše” je u kakvom-takvom obliku već stvoreno, već viđeno, i pitanje se samo po sebi postavi kako je moguće takvo nešto primeniti u sportu koji živi od nepredvidljivosti i neponovljivosti. I ovo pitanje je donekle našlo odgovor u jednoj zaista neverovatnoj epizodi koja se desila u trećoj diviziji norveškog fudbala, pre tek mesec dana. 

Naime, rezervna ekipa norveškog kluba Hamarkameratene (skraćeno Hamkam), Hamkam II je napravila neprikosnovenu odluku da kao trenera ne izabere čoveka, već AI model skrojen za tu ulogu od strane softverske firme Eidsiva, koja je inače i glavni sponzor FK Hamkama. Dakle ovo je bio marketinški potez zajedno sa eksperimentom; bez obzira na to, Eidsiva se ozbiljno posvetila zadatku i model veštačke inteligencije je imao negde oko 12 milijardi parametra. AI trener je smislio i sproveo trening pred utakmicu, koja je inače bila protiv okorelih lokalnih rivala FK Nes. Početna formacija je bila 4-5-1, i Hamkam II je ubrzo osvojila šesnaesterac. Upoređujući omiljenu stranu kako golmana tako i izvršioca penala, AI trener je poručio šut desno i tako je Hamkam II poveo 1-0. Međutim, pri pokušaju da se vođstvo poveća virtuelni trener je izašao van fabričkih podešavanja: igračima je poručeno da igraju u formaciji 1-0-9 i da umesto bilo kakvog markiranja ili ustanovljenog bloka pređu na strategiju “kolektivnog gonjenja lopte” gde svih 10 igrača trče ka protivničkom igraču sa loptom, “gegenpresing” o kome bi Rangnik i Klop mogli samo da sanjaju. Ubrzo je usledilo izjednačenje. Zatim je trener poručio da aute sa boka izvede golman, vodeći se logikom da on ima najveći raspon ruku. 1-2. Kako bi se zadržali u igri, AI trener je poručio “ultra niski blok” gde bi se u odbrani svi igrači Hamkam II nekako strpali u peterac. Poluvreme je završeno 1-3, i drugo poluvreme su igrači igrali kako su znali i umeli jer je trener postao nerazumljiv, te je konačni rezultat bio 1-6. Dovoljno je reći da je trener neposredno posle utakmice dobio otkaz.

Bez obzira što AI trener nije mogao da se obračuna sa nepredvidivim tokom utakmice, mi ipak viđamo u poslednje vreme težnju najkompetitivnijih sportskih liga (npr. Premijer Liga u fudbalu, NBA u košarci) da se nepredvidljivosti “ispeglaju”. Na primer, stil igre Pepa Gvardiole, koji je osvojio 6 od poslednjih 7 engleskih prvenstava, stil sa čvrstim sistemom gde svaki igrač igra isključivo svoju ulogu i ne sme nijednu drugu igrati, držanje poseda, stvaranje napada od zadnjeg reda, sve to ima nameru da se smanji verovatnoća tog nekog, da ga tako nazovem, fudbalskog haosa gde lopta poludi, naprave se 10 dodavanja za 15 sekundi i odjednom suparnička devetka ima jedan na jedan sa golmanom. U NBA u jeku “revolucije šuta za tri” čiji je Stef Kari najveći eksponent došlo je do toga da je velika većina šuteva iz otvorene igre ili ispod koša ili iza linije za tri poena; prvi ima najveću verovatnoću da uđe, a drugi je sa svojim bodom viška vredan rizika šuta. Margine igre na najvišem nivou su sada toliko male da je prosto pitanje efikasnosti pri izvođenju strategije najmanjeg rizika.

Ako vam se ovaj gotovo korporativan, rogobatan vokabular prethodnog pasusa ne  sviđa, onda vam čestitam jer ste ljudsko biće kome ovakvo posmatranje sporta normalno smeta. I niste jedini i niste pogrešni u tom nekom osećaju da ovakav pristup sportu barem za sada jeste, da se osvrnem na naslov “trn u oku”. Pepov Siti je senka kluba koji je bio u odnosu na početak ove sezone, a kamoli poslednju. NBA se muči sa krizom male gledanosti čiji je jedan od glavnih faktora pomenuti način igranja. Zar je čudo što je na Evropskom prvenstvu u fudbalu proletos favorit publike među finalistima u ogromnoj meri bila Španija, jedina reprezentacija koja je opstala igrajući brz, dinamičan i nepredvidiv fudbal; golema suprotnost reprezentacije Engleske koja se dosadom dovukla do finala kroz “sigurice” fudbal, iako su po kvalitetu verovatno bili superiorniji od Španije. Čitao sam u danima uoči finala da bi poraz Španije bio poraz fudbala, pri čemu je moguć uvid globalnog javnog mnjenja da ako je engleski stil igre najbolji oblik sporta koji se razvija više od vek i po, da je perfekcija dostignuta, da se onda nemamo čemu nadati. Ovo nije krivica veštačke inteligencije, naravno, ali sledi zaključak da korišćenje veštačke inteligencije u cilju unapređenja ovakve igre biti kao da u već preslatku kafu stavite još 10 kašičica šećera (ili možda neko manje prikladno poređenje). Lična je pretpostavka da ako se već pomenute metode “unapređivanja” sporta o kome sam ranije u tekstu pisao se primene na masovnoj skali stvoriće se paradoksalan raskid kvaliteta sa gledanošću, i sporta sa ljudskosti.

Ne bih ulazio preveliko u filozofiju, ali čini mi se da je jedna od velikih privlačnih sila sporta ne samo u uspostavljenu ko je bolji kroz nadmetanje, već ko se najviše poboljšao; da je tačno kroz to samopoboljšanje koji sport daruje svim onima koji se sportom bave osoba čini sebe dostojnim pobede. Mi kada posmatramo bilo koji sportski događaj imamo u stvari retko cenjenu privilegiju da posmatramo, zbirno govoreći, plod decenija pa i vekove rada uloženim od strane takmičara u cilju samopoboljšanja kako bi što bolje taj sport igrali. Svaki taj takmičar je imao svoj put ka tom terenu na kome ga posmatramo, put sa trijumfima i promašajima, ali sopstveni put po svakoj meri. Ako se AI pusti da uspostavi objektivno čak i najbolji režim treninga i ritam igre ili takmičenja i najefikasniji mogući modeli napretka sportske karijere, načina igre, koliko onda u stvari sa tim “poboljšanjem” gubimo? Koliko ljudskosti smo već izgubili u sportu današnjice?

U prologu knjige Neksus – kratkoj istoriji informacionih mreža od kamenog doba do veštačke inteligencije, Juval Noa Harari piše: „...Takođe vrlo vredno stvaramo tehnološke inovacije kao što je veštačka inteligencija, koja ima potencijal da se otme našoj kontroli, da nas porobi i uništi...“