Учитељица у рингу (ФОТО)

(Од нашег извештача из Будве)

Време је за флешбек!

Приближавање Светског првенства – „Монт Еверест” сна сваког спортисте, уз констатацију „Успео сам” неретко иницира и гејзир емоција, пробудивши сећање на корене, разбуктавши макијавелистичку „Циљ оправдава средства”.

Николину Гајић, шампионку Србије у категорији до 75 килограма, пет дана уочи планетарне смотре у Нишу и током посете припремама репрезентације у Будви суочавамо с питањем: кад је упловила у бокс и шта ју је привукло племенитој вештини?

- Ево занимљивовсти: 7. марта биће осам година како тренирам бокс. Некако, на годишњице освајала сам и медаље: бронза са ЕП у Београду 2024. поклопила се с датумом првог меча у каријери. Ето, могла би и ова годишњица почетка тренирања да значи и нешто велико на Светском првенству – призива, додолски, кишу новог успеха грациозна Николина.

И, језди кочијом успомена:

- Почела сам у мом Крупњу код тренера Филипа Вићентића у Боксерском клубу Рађевац – постоји и даље и окупља много деце. По преласку у Београд наставила сам да се усавршавам. После десет година тренирања атлетике остала сам у боксу, допало ми се и видела сам себе у рингу, иако можда физички, на прву, не изгледам као боксерка, што ми и сви пребацују.

Какав је то стереотип, шта, конкретно, очекују?

- Разбијам, дефинитивно, стереотипе! Слушам: „Па, ти си висока, мршава, немаш снаге, како можеш да се носиш с противницама? Та категорија је много јака, твој ударац није довољно, не може никог да обори, наштети.” Просто, нарушавам све то техником, ту сам да пипкам, да се играм... Забављам! То је уметност у рингу, психолошки побеђујем. Колико год ривалке снаге примењују, ту сам да их технички надмашим и то је моја предност.

Откријте, омиљени ударци?

- Директи! Можда и крошеи из излаза... Сви остали ударци који дођу из мене су, онако, махинални. Највише, ето, директи, имам дугачке руке. Свака противница је нижа, мало крупнија, теже се крећу, остали су ми из атлетике ти покрети ногама.

Како одржавати килажу – да ли је то већи проблем у лакшим тежинским категоријама?

- Већ неколико година немам проблем с килажом у том смислу да је скидам. Код мене је мало другачије: не могу да набацим мишићну масу и још „који” килограм. Тренер и ја се и овде, у Будви, мучимо. Ја сам два, три килограма испод конкуренције, што није баш стандардно за бокс. Колегинице у категоријама до 48, 50, 52 имају већи проблем: много им је теже да скину килограм или пола, за разлику од нас у тежим три, четири. Трудим се да повећам мишићну масу и килажу, до СП би требало да имам 74, 75.

Каква је конкуренција у вашој категорији?

- Приметила сам да је већина девојака отишла у категорији изнад и испод. Моја, до 75 килограма, припада олимпијским, али девојке су калкулисале где имају веће шансе за медаљу. Ето, Туркиња је сад у категорији Елме Хајровић (до 81), Нигеријка у оној до 70. Много су варирале, подизале и спуштале килажу. Моја категорија је остала мало упражњена, међутим, сигурно ће да буде сијасет квалитетних боксерки, без обзира што су се неке које сам очекивала раштркале. Знам да ће да дођу добра Иркиња, Рускиња... Видећемо 8. марта на жребу, надамо се најбољем.

Судећи по квалитетном раду под надзором селектора Мирка Ждрала у Будви – у Нишу би могла да се очекује „жетва”?

- Брусимо форму, две недеље смо у Будви, све је у најбољем реду. Спремне смо и мотивисане, једва чекамо СП. Наравно, надамо се да ће да буде што више медаља.

Камп на црногорском приморју показао се као погодак?

- То се види и у рингу. Мароко, Турска, Мађарска, Црна Гора... Тренирамо свакодневно, два пута, дајемо 100 одсто. Све ово требало би да буде довољно да остваримо успех.

Кад разговарате с колегиницама из репрезентације шта је тема – медаље ког сјаја?

- Обично разговарамо о конкуренцији, пратимо државе и боксерке које ће да дођу у Ниш, гледамо на Јутјубу снимке мечева, спремамо тактику – да ли је контрагард. Причамо, наравно, о медаљама, самом Нишу, такмичењу како ће да изгледа. Неке од нас немају искуство са СП, опет – дајемо инструкције и помажемо се.

Како вам изгледа дан у припремном периоду?

- По доручку одрадимо тренинг и имамо пет, шест сати слободно до другог. За то време шетамо поред мора, користимо диван ваздух, у Будви је прелепо. Хвала Савезу што нам је омогућио завидан тренинг камп. Увече – спа и сауна, храна је изврсна, све су учинили да се осећамо као код куће и уживамо вежбајући.

Има ли времена за друштвене игре, или сте, као 99 одсто младежи, нон-стоп на телефону?

- Слободно време користимо да одмарамо, тренинзи су захтевни, има много спаринга. Опуштамо мишиће, мозак, главу. Има и дружења, шетамо у групама, пијемо кафе, играмо игрице на телефону.

Бокс вам је љубав, не и професија. Нисте запоставили образовање, интересантно – ви сте учитељица?

- Тренирајући бокс упоредо сам студирала на државном Учитељском факултету у Београду. Завршила сам у року, само неколико дана по освајању бронзе на ЕП у нашем главном граду одбранила мастер рад и постала мастер професор разредне наставе. Два месеца касније запослила сам се и почела да радим у ОШ „Арчибалд Рајс” на Карабурми. Тренутно, имам замену до краја марта и Светског првенства. Колегинице, 1. априла поново сам у школи.

Да ли су деца упућена да им је учитељица боксерка?

- Деца знају, прате мечеве. Трећи су разред,  гледали су мој окршај на државном првенству преношен на Јутјубу, после тога и на Арени с шампионата Балкана. Некад им пустим и ја у школи, стварно им је занимљиво с обзиром на то да неки тренирају борилачке спортове – теквондо, ММА, кик-бокс, неки чак и бокс. Било им је интересантно кад сам дошла и представила се рекавши да тренирам бокс. Донесем, понекад, медаљу, пехар, албуме с фотографијама. „Наша учитељица је популарна!”

Јесте ли строги?

- Како кад. Нисам из категорије нарочито строгих, да ништа не може. Може већина ствари, али да буде мир, да ме не зове колегиница из друге учионице и каже: „Шта се то дешава то код тебе, је ли избио рат?” Добри су, кад се ради – радимо, игра – играмо се.

Николина Гајић – учитељица (и) у рингу!

БОКСОВАЛА САМ ПРОТИВ ИМАН ХЕЛИФ

Николина Гајић никад неће моћи да заборави 18. децембар 2021, јер...

- Боксовала сам против Иман Хелиф!

Контроверзне Алжирке, са Олимпијских игара у Паризу?

- Да, баш ње.

И?

- Било је то у родној Лозници, први пут пред мојом публиком, породицом, родбином и пријатељима. У финалу Златне рукавице, нашег чувеног међународног турнира. Дала сам све од себе, тренирала и живела да га освојим, до момента кад сам ушла у ринг и видела ко ми је противница. Трауматично искуство: тај меч је једва прегурао минут. Завршен је, некако, пре самог почетка. Иман, у категорији до 63 килограма у којој смо боксовале, била је можда и најјача, да кажем, жена тог турнира. Да су је ставили у супертешку, тешку, победила би и мушкарце, камоли жене. Опорављала сам се седам до десет дана, болели су ме нос, чело, глава... све.  Судији, Немањи из Лознице, после првог бројања рекла сам да прекине, казао је „'Ајде још мало, потруди се.” Дао ми је шансу, убрзо смо увидели да немам никакву и да је Иман просто ударала као мушкарац.

Да ли сте могли да претпоставите да ће то на ОИ да се подигне на такав ниво, сведоци смо – и Доналд Трамп да говори на ту, „Иман тему”?

- Сусрела сам се поново са Иман, не у рингу, већ на СП у Индији, после две или три победе је дисквалификована. Допинг контрола је утврдила да има икс, ипсилон хромозоме и да јој ту није место. Наставила је да се такмичи, квалификовала за ОИ, победила све у Паризу. Да италијанска боксерка није направила толики „хајп”, помаму око тог меча, ништа се не би ни догодило. Ето, толико је плакала и била медијски испраћена, да није могло да се не чује за њен меч са Иман Хелиф. Прошла је као ја, дуел је трајао минут, два, исто окончан прекидом. Не можете да се носите с неким ко удара као мушкарац, а жена сте.

ФАЈТ ТЕТОВАЖА

Тетоважа на прсту има значење?

- Истетовирала сам је пред државно првенство у Прокупљу. Пише - фајт, што значи борба, али не само у рингу, већ и животна. Кроз цео живот се борим, некако, сама: отишла сам у Београд са 18, живела кроз цело студирање, без нарочите финансијске помоћи родитеља, породице. Све сам створила и изборила резултатима, трудом, стипендијама. Свих пет година на факултету била сам на буџету, нисам, у том смислу, коштала родитеље, себе. Знамо колико данас кошта факултет, поготово неког ко није на буџету. Изборила сам се и изградила, освајањем медаље на Европском првенству стекла и услов за националну пензију. Без сумње, круна. Сад, ако дође и светска медаља, надам се да хоће, то би било заокруживање целокупне каријере. До олимпијских игара има још много...

Ако се то догоди да ли ће да буде још једна тетоважа, рецимо – Наисус?

- Ха, ха, видећемо. Освојим ли и светску медаљу, можда истетовирам иницијале да ме на то подсећају. Драго ми је било ово наше ЕП, нисмо очекивали толики успех – огроман број добрих мечева и одличја. Заблистали смо као цела репрезентација, сви, не само ја.

МОЈ КРУПАЊ

Николина Гајић не заборавља одакле је:

- Долазим из малог места, Крупња, са 12, 13 хиљада људи и мој успех припада и њима. Кад одем у мој град и разговарам с људима гледају ме с поштовањем, није тако у милионском Београду. Прва сам из Крупња с националном пензијом. Сви ме знају!

ПРВАК СРБИЈЕ У АТЛЕТИЦИ

Рекосте, деценију сте били у атлетици. Која дисциплина?

- Трчала сам све, од 60 метара до полумаратона. У Крупњу немамо атлетску стазу, стога – кросеви, уличне трке, полумаратони. Све! Највише сам волела 400 и 800, била сам првак Србије 2018. на 3.000 метара стипл. Те 2018. освојила сам пет медаља на државном првенству и некако сам у највећем успону и напустила атлетику.

ХИТ ЏАЛА И БУБА

Читалачкој публици занимљиво: хит припрема?

- Увек имамо неку песму коју кад пустимо присетимо се претходних припрема. Сад, с Кошутњака имале смо нове песме Џале и Бубе. У Будви слушамо и нашу и страну музику, нисмо једина репрезентација, ту су и Турска и Мароко, некад уђемо у дворану и оставимо то, њихово. Не могу да се сетим баш песме која ће да нас подсети на Будву, сигурно ће да их има.

С којом музичком нумером ћете да изађете у ринг у Нишу?

- Само једном у профи мечу излазила сам с песмом која говори о Косову и Србији. Можда ће то да се понови на Светском првенству, видећу с тренерима да ли ће да буде прикладно.

ВОЛИМ БЕЗ КАЦИГЕ

Час без кацига, час... У Нишу – с кацигама. Како се то вама допада?

- Како кад... Лично, волим без кациге да боксујем, али после великих повреда у Софији на првенству до 23 године одлучено је, ипак, да се врате. Много је било пуцања аркада, такмичарке нису могле даље да боксују због повреда. У једну руку смо и срећне – биће мање повреда и имаћемо већу шансу да идемо у напад без да бринемо да ли ће нешто да нам се догоди, али... Неким девојкама одговара, некима - не.