(Od našeg izveštača iz Budve)
Vreme je za flešbek!
Približavanje Svetskog prvenstva – „Mont Everest” sna svakog sportiste, uz konstataciju „Uspeo sam” neretko inicira i gejzir emocija, probudivši sećanje na korene, razbuktavši makijavelističku „Cilj opravdava sredstva”.
Nikolinu Gajić, šampionku Srbije u kategoriji do 75 kilograma, pet dana uoči planetarne smotre u Nišu i tokom posete pripremama reprezentacije u Budvi suočavamo s pitanjem: kad je uplovila u boks i šta ju je privuklo plemenitoj veštini?
- Evo zanimljivovsti: 7. marta biće osam godina kako treniram boks. Nekako, na godišnjice osvajala sam i medalje: bronza sa EP u Beogradu 2024. poklopila se s datumom prvog meča u karijeri. Eto, mogla bi i ova godišnjica početka treniranja da znači i nešto veliko na Svetskom prvenstvu – priziva, dodolski, kišu novog uspeha graciozna Nikolina.
I, jezdi kočijom uspomena:
- Počela sam u mom Krupnju kod trenera Filipa Vićentića u Bokserskom klubu Rađevac – postoji i dalje i okuplja mnogo dece. Po prelasku u Beograd nastavila sam da se usavršavam. Posle deset godina treniranja atletike ostala sam u boksu, dopalo mi se i videla sam sebe u ringu, iako možda fizički, na prvu, ne izgledam kao bokserka, što mi i svi prebacuju.
Kakav je to stereotip, šta, konkretno, očekuju?
- Razbijam, definitivno, stereotipe! Slušam: „Pa, ti si visoka, mršava, nemaš snage, kako možeš da se nosiš s protivnicama? Ta kategorija je mnogo jaka, tvoj udarac nije dovoljno, ne može nikog da obori, našteti.” Prosto, narušavam sve to tehnikom, tu sam da pipkam, da se igram... Zabavljam! To je umetnost u ringu, psihološki pobeđujem. Koliko god rivalke snage primenjuju, tu sam da ih tehnički nadmašim i to je moja prednost.
Otkrijte, omiljeni udarci?
- Direkti! Možda i krošei iz izlaza... Svi ostali udarci koji dođu iz mene su, onako, mahinalni. Najviše, eto, direkti, imam dugačke ruke. Svaka protivnica je niža, malo krupnija, teže se kreću, ostali su mi iz atletike ti pokreti nogama.
Kako održavati kilažu – da li je to veći problem u lakšim težinskim kategorijama?
- Već nekoliko godina nemam problem s kilažom u tom smislu da je skidam. Kod mene je malo drugačije: ne mogu da nabacim mišićnu masu i još „koji” kilogram. Trener i ja se i ovde, u Budvi, mučimo. Ja sam dva, tri kilograma ispod konkurencije, što nije baš standardno za boks. Koleginice u kategorijama do 48, 50, 52 imaju veći problem: mnogo im je teže da skinu kilogram ili pola, za razliku od nas u težim tri, četiri. Trudim se da povećam mišićnu masu i kilažu, do SP bi trebalo da imam 74, 75.
Kakva je konkurencija u vašoj kategoriji?
- Primetila sam da je većina devojaka otišla u kategoriji iznad i ispod. Moja, do 75 kilograma, pripada olimpijskim, ali devojke su kalkulisale gde imaju veće šanse za medalju. Eto, Turkinja je sad u kategoriji Elme Hajrović (do 81), Nigerijka u onoj do 70. Mnogo su varirale, podizale i spuštale kilažu. Moja kategorija je ostala malo upražnjena, međutim, sigurno će da bude sijaset kvalitetnih bokserki, bez obzira što su se neke koje sam očekivala raštrkale. Znam da će da dođu dobra Irkinja, Ruskinja... Videćemo 8. marta na žrebu, nadamo se najboljem.
Sudeći po kvalitetnom radu pod nadzorom selektora Mirka Ždrala u Budvi – u Nišu bi mogla da se očekuje „žetva”?
- Brusimo formu, dve nedelje smo u Budvi, sve je u najboljem redu. Spremne smo i motivisane, jedva čekamo SP. Naravno, nadamo se da će da bude što više medalja.
Kamp na crnogorskom primorju pokazao se kao pogodak?
- To se vidi i u ringu. Maroko, Turska, Mađarska, Crna Gora... Treniramo svakodnevno, dva puta, dajemo 100 odsto. Sve ovo trebalo bi da bude dovoljno da ostvarimo uspeh.
Kad razgovarate s koleginicama iz reprezentacije šta je tema – medalje kog sjaja?
- Obično razgovaramo o konkurenciji, pratimo države i bokserke koje će da dođu u Niš, gledamo na Jutjubu snimke mečeva, spremamo taktiku – da li je kontragard. Pričamo, naravno, o medaljama, samom Nišu, takmičenju kako će da izgleda. Neke od nas nemaju iskustvo sa SP, opet – dajemo instrukcije i pomažemo se.
Kako vam izgleda dan u pripremnom periodu?
- Po doručku odradimo trening i imamo pet, šest sati slobodno do drugog. Za to vreme šetamo pored mora, koristimo divan vazduh, u Budvi je prelepo. Hvala Savezu što nam je omogućio zavidan trening kamp. Uveče – spa i sauna, hrana je izvrsna, sve su učinili da se osećamo kao kod kuće i uživamo vežbajući.
Ima li vremena za društvene igre, ili ste, kao 99 odsto mladeži, non-stop na telefonu?
- Slobodno vreme koristimo da odmaramo, treninzi su zahtevni, ima mnogo sparinga. Opuštamo mišiće, mozak, glavu. Ima i druženja, šetamo u grupama, pijemo kafe, igramo igrice na telefonu.
Boks vam je ljubav, ne i profesija. Niste zapostavili obrazovanje, interesantno – vi ste učiteljica?
- Trenirajući boks uporedo sam studirala na državnom Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Završila sam u roku, samo nekoliko dana po osvajanju bronze na EP u našem glavnom gradu odbranila master rad i postala master profesor razredne nastave. Dva meseca kasnije zaposlila sam se i počela da radim u OŠ „Arčibald Rajs” na Karaburmi. Trenutno, imam zamenu do kraja marta i Svetskog prvenstva. Koleginice, 1. aprila ponovo sam u školi.
Da li su deca upućena da im je učiteljica bokserka?
- Deca znaju, prate mečeve. Treći su razred, gledali su moj okršaj na državnom prvenstvu prenošen na Jutjubu, posle toga i na Areni s šampionata Balkana. Nekad im pustim i ja u školi, stvarno im je zanimljivo s obzirom na to da neki treniraju borilačke sportove – tekvondo, MMA, kik-boks, neki čak i boks. Bilo im je interesantno kad sam došla i predstavila se rekavši da treniram boks. Donesem, ponekad, medalju, pehar, albume s fotografijama. „Naša učiteljica je popularna!”
Jeste li strogi?
- Kako kad. Nisam iz kategorije naročito strogih, da ništa ne može. Može većina stvari, ali da bude mir, da me ne zove koleginica iz druge učionice i kaže: „Šta se to dešava to kod tebe, je li izbio rat?” Dobri su, kad se radi – radimo, igra – igramo se.
Nikolina Gajić – učiteljica (i) u ringu!
BOKSOVALA SAM PROTIV IMAN HELIF
Nikolina Gajić nikad neće moći da zaboravi 18. decembar 2021, jer...
- Boksovala sam protiv Iman Helif!
Kontroverzne Alžirke, sa Olimpijskih igara u Parizu?
- Da, baš nje.
I?
- Bilo je to u rodnoj Loznici, prvi put pred mojom publikom, porodicom, rodbinom i prijateljima. U finalu Zlatne rukavice, našeg čuvenog međunarodnog turnira. Dala sam sve od sebe, trenirala i živela da ga osvojim, do momenta kad sam ušla u ring i videla ko mi je protivnica. Traumatično iskustvo: taj meč je jedva pregurao minut. Završen je, nekako, pre samog početka. Iman, u kategoriji do 63 kilograma u kojoj smo boksovale, bila je možda i najjača, da kažem, žena tog turnira. Da su je stavili u supertešku, tešku, pobedila bi i muškarce, kamoli žene. Oporavljala sam se sedam do deset dana, boleli su me nos, čelo, glava... sve. Sudiji, Nemanji iz Loznice, posle prvog brojanja rekla sam da prekine, kazao je „'Ajde još malo, potrudi se.” Dao mi je šansu, ubrzo smo uvideli da nemam nikakvu i da je Iman prosto udarala kao muškarac.
Da li ste mogli da pretpostavite da će to na OI da se podigne na takav nivo, svedoci smo – i Donald Tramp da govori na tu, „Iman temu”?
- Susrela sam se ponovo sa Iman, ne u ringu, već na SP u Indiji, posle dve ili tri pobede je diskvalifikovana. Doping kontrola je utvrdila da ima iks, ipsilon hromozome i da joj tu nije mesto. Nastavila je da se takmiči, kvalifikovala za OI, pobedila sve u Parizu. Da italijanska bokserka nije napravila toliki „hajp”, pomamu oko tog meča, ništa se ne bi ni dogodilo. Eto, toliko je plakala i bila medijski ispraćena, da nije moglo da se ne čuje za njen meč sa Iman Helif. Prošla je kao ja, duel je trajao minut, dva, isto okončan prekidom. Ne možete da se nosite s nekim ko udara kao muškarac, a žena ste.
FAJT TETOVAŽA
Tetovaža na prstu ima značenje?
- Istetovirala sam je pred državno prvenstvo u Prokuplju. Piše - fajt, što znači borba, ali ne samo u ringu, već i životna. Kroz ceo život se borim, nekako, sama: otišla sam u Beograd sa 18, živela kroz celo studiranje, bez naročite finansijske pomoći roditelja, porodice. Sve sam stvorila i izborila rezultatima, trudom, stipendijama. Svih pet godina na fakultetu bila sam na budžetu, nisam, u tom smislu, koštala roditelje, sebe. Znamo koliko danas košta fakultet, pogotovo nekog ko nije na budžetu. Izborila sam se i izgradila, osvajanjem medalje na Evropskom prvenstvu stekla i uslov za nacionalnu penziju. Bez sumnje, kruna. Sad, ako dođe i svetska medalja, nadam se da hoće, to bi bilo zaokruživanje celokupne karijere. Do olimpijskih igara ima još mnogo...
Ako se to dogodi da li će da bude još jedna tetovaža, recimo – Naisus?
- Ha, ha, videćemo. Osvojim li i svetsku medalju, možda istetoviram inicijale da me na to podsećaju. Drago mi je bilo ovo naše EP, nismo očekivali toliki uspeh – ogroman broj dobrih mečeva i odličja. Zablistali smo kao cela reprezentacija, svi, ne samo ja.
MOJ KRUPANj
Nikolina Gajić ne zaboravlja odakle je:
- Dolazim iz malog mesta, Krupnja, sa 12, 13 hiljada ljudi i moj uspeh pripada i njima. Kad odem u moj grad i razgovaram s ljudima gledaju me s poštovanjem, nije tako u milionskom Beogradu. Prva sam iz Krupnja s nacionalnom penzijom. Svi me znaju!
PRVAK SRBIJE U ATLETICI
Rekoste, deceniju ste bili u atletici. Koja disciplina?
- Trčala sam sve, od 60 metara do polumaratona. U Krupnju nemamo atletsku stazu, stoga – krosevi, ulične trke, polumaratoni. Sve! Najviše sam volela 400 i 800, bila sam prvak Srbije 2018. na 3.000 metara stipl. Te 2018. osvojila sam pet medalja na državnom prvenstvu i nekako sam u najvećem usponu i napustila atletiku.
HIT DžALA I BUBA
Čitalačkoj publici zanimljivo: hit priprema?
- Uvek imamo neku pesmu koju kad pustimo prisetimo se prethodnih priprema. Sad, s Košutnjaka imale smo nove pesme Džale i Bube. U Budvi slušamo i našu i stranu muziku, nismo jedina reprezentacija, tu su i Turska i Maroko, nekad uđemo u dvoranu i ostavimo to, njihovo. Ne mogu da se setim baš pesme koja će da nas podseti na Budvu, sigurno će da ih ima.
S kojom muzičkom numerom ćete da izađete u ring u Nišu?
- Samo jednom u profi meču izlazila sam s pesmom koja govori o Kosovu i Srbiji. Možda će to da se ponovi na Svetskom prvenstvu, videću s trenerima da li će da bude prikladno.
VOLIM BEZ KACIGE
Čas bez kaciga, čas... U Nišu – s kacigama. Kako se to vama dopada?
- Kako kad... Lično, volim bez kacige da boksujem, ali posle velikih povreda u Sofiji na prvenstvu do 23 godine odlučeno je, ipak, da se vrate. Mnogo je bilo pucanja arkada, takmičarke nisu mogle dalje da boksuju zbog povreda. U jednu ruku smo i srećne – biće manje povreda i imaćemo veću šansu da idemo u napad bez da brinemo da li će nešto da nam se dogodi, ali... Nekim devojkama odgovara, nekima - ne.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
