Како је основан КК Црвена звезда: Све је почело једним огласом…

Калемегдан једнако кошарка!

Тако је већ осам деценија. Тако су нам оставиле у аманет претходне генерације, препричавајући задивљујуће приче о групи студената који су пролећа 1945. донели прве кошаркашке конструкције на тениским теренима предратног клуба Боб. То су она два терена, најудаљенија кад гледате из правца Сахат-куле. Ту је средином марта 1945, први на црвену шљаку ступио Небојша Поповић, још по мало шепајући од ране задобијене на Сремском фронту.

Крајем те зиме, у својој 22. години, некако је преварио смрт, вратио се у Београд и учествовао у оснивању Спортског друштва Црвена звезда, 4. марта 1945. Као један од ретких у Србији који су упознали кошарку пре Другог светског рата (у Ријеци) и који ју је играо за време окупације, преузео је на себе задатак оснивања кошаркашког клуба. Њему је припала и чланска карта КК Црвена звезда са редним бројем 1…

– Чланска карта број 1 је посебан понос. То је, да тако кажем, суштина његовог кошаркашког почетка, а Звезда је за њега заувек остала највећа љубав – рекла је војевремено Звездана Поповић, Небојшина ћерка. – Он је за мене број 1, хтела бих то да нагласим, по тој невероватној упорности да се бори за нешто што мисли да треба. Ако се сећате, било је много противника плеј-офа, али је он и то изгурао, јер сматрао је да ће то донети напредак кошарци. Можда на први поглед није изгледао као неко ко је модеран, али увек је био авангарда. Увек је видео унапред и онда се борио да то оствари. Не постоји нека посебна тајна његовог успеха. Треба само радити, радити и трудити се, и то је то…

Ма колико кошарка 1945. године била другоразредни спорт, кошаркаши су дали значајан допринос оснивању Црвене звезде. Било је то углавном гимназијско друштво из времена окупације, које је од 1942. до 1944. играло турнире на Ташмајдану и Калемегдану. О дану када је основана Црвена звезда, аутору овог текста сведочио је својевремено и Срђа Калембер (1928-2016), рекордер међу играчима „црвено-белих” са девет титула државног првака…

– Пред крај рата имали смо омладинске домове у којима је било и спортских приредби. Једног дана се прочуло да се оснива клуб и да ће имати кошаркашку секцију. Ту вест смо добили крајем 1944, од новинара Мире Радојчића, био је ту и глумац Павле Вујисић, шахиста Светозар Глигорић… Каже, одржаће се први састанак у једној кући, на углу Ђуре Салаја (данас Десанке Максимовић) и Крунске… Ми млађи питали смо да ли ће се клуб звати БСК или Југославија, рачунајући на предратну традицију. А Миро каже: Не, имаће ново име! На том састанку – мислим да је био јануар 1945. – било је предлога да се клуб зове Борац, Млади борац, Напредак, Студент… И онда је неко рекао – Звезда (био је то Слободан Ћосић, потоњи секретар фудбалског клуба – прим. аут), а онда је Зоран Жујовић, будући новинар „Политике” рекао: „Па кад је Звезда, нека буде Црвена звезда”. И онда је оснивачка скупштина одржана 4. марта 1945. на ДИФ-у у Делиградској. Нисам учествовао у њеном раду, али сам био присутан. Сачувао сам излазницу коју су давали да би могли да виде колико је било света. И тако је настала Црвена звезда са којом је наш спорт почео да буде организован…

Калембер каже да је било сасвим логично да се, као и многи његови вршњаци, опроба у новом клубу, у новом спорту. Пошто је за време окупације гледао кошарку на Ташмајдану, Калемегдан је био његова наредна адреса…

– На оснивачкој скупштини спортског друштва био је и Небојша Поповић који је на себе преузео кошарку. Био је први и играч и тренер Звезде. Одмах је направио оглас где се позивају на Калемегдан омладинци који хоће да играју кошарку. Јавило се десетине њих. Ја сам, рецимо, био у дванаестом тиму. Дакле од тих 12 тимова, са по осам до 10 играча, стварано је језгро прве, шампионске генерације. Небојша, који је био визионар, ударио је темеље развитка Звезде и кошарке. С правом се каже да је Калемегдан наш Спрингфилд…

За разлику од Калембера, Бора Станковић (1925-2020), генерални секретар Светске кошаркашке федерације од 1976. до 2002, учествовао је на оснивачкој скупштини СД Црвена звезда.

– Имао сам непуних 20 година, када смо се окупили на оснивачкој скупштини, у великој сали ДИФ-а с полупаним прозорима. Био је хладан дан, сви смо били у зимским капутима. Позвали су ме зато што сам био један од најбољих стонотенисера Београда. Изабрали су ме за трећег секретара Фискултурног друштва Црвена звезда. Главни секретар био је Љубиша Секулић, који се сместио у канцеларији на спрату, у згради на Калемегдану, где сам му помагао. Била је то моја прва функција у кошарци… – говорио је Станковић који је био кошаркаш првог тима и тренер (јуниора) у Црвеној звезди од 1945. до 1948.

У првом икад састављеном Звездином тиму, пролећа 1945, играла су четворица утемељивача југословенске школе кошарке, сва четворица будући чланови Куће славе ФИБА: Небојша Поповић, Радомир Шапер, Александар Николић и Бора Станковић (последња двојица су и у Нејсмитовој кући славе у Спрингфилду). Недуго после оснивања Партизана (4. октобар 1945), Шапер и Николић су прешли у екипу са друге стране жичане ограде која је делила калемегданске терене. Станковић им се придружио 1948, тако да је Поповић једини остао веран Звезди.

– Небојша је, наравно, био вођа Црвене звезде у којој су у првим годинама играли и Васа Стојковић, Милорад Соколовић, Мија Стефановић, Бата Аксентијевић, Браца Алагић, Иван Димић, Ладислав Демшар, Саша Гец, Срђа Калембер… – говорио је Станковић. –Тада су клубови и спортска друштва били везани за неке институције или организације. Црвена звезда је био клуб студената, Партизан , наравно, војске, а Металац, будући БСК па ОКК Београд, био је клуб синдиката, исто и Железничар… Занимљиво је да смо врло брзо привукли публику, посебно на Црвеној звезди где је могло да стане 300-400 гледалаца и увек је све било попуњено. После годину дана дошла је идеја да се од једне стране шанца на Калемегдану направе мале трибине, које смо зидали ми играчи, које постоје и данас. Ту је могло да стане 700-800 људи и ту су, уствари, ударени темељи кошаркашкога спорта, барем у Београду и Србији. Ту је Звезда освојила својих првих десет узастопних титула првака Југославије, од 1946. до 1955, све док је Пролетер није склонио са трона, 1956, са браћом Путник, Лоцијем, Енглером и осталим великанима зрењанинске кошарке.

Звездин женски тим био претплаћен на титуле још дуже, пуних 15 година. А Поповић је као тренер освојио 17 титула (10 са мушким, седам са женским). И онда је, после 10 узастопних мушких трофеја, засметао некоме у Звезди. Причало се да је превише тога преузео на себе, да не дозвољава осталима да се мешају… Зато се повукао…

И кад су се други умешали, Звезда је 14 година морала да чека на нову титулу…