Kalemegdan jednako košarka!
Tako je već osam decenija. Tako su nam ostavile u amanet prethodne generacije, prepričavajući zadivljujuće priče o grupi studenata koji su proleća 1945. doneli prve košarkaške konstrukcije na teniskim terenima predratnog kluba Bob. To su ona dva terena, najudaljenija kad gledate iz pravca Sahat-kule. Tu je sredinom marta 1945, prvi na crvenu šljaku stupio Nebojša Popović, još po malo šepajući od rane zadobijene na Sremskom frontu.
Krajem te zime, u svojoj 22. godini, nekako je prevario smrt, vratio se u Beograd i učestvovao u osnivanju Sportskog društva Crvena zvezda, 4. marta 1945. Kao jedan od retkih u Srbiji koji su upoznali košarku pre Drugog svetskog rata (u Rijeci) i koji ju je igrao za vreme okupacije, preuzeo je na sebe zadatak osnivanja košarkaškog kluba. Njemu je pripala i članska karta KK Crvena zvezda sa rednim brojem 1…
– Članska karta broj 1 je poseban ponos. To je, da tako kažem, suština njegovog košarkaškog početka, a Zvezda je za njega zauvek ostala najveća ljubav – rekla je vojevremeno Zvezdana Popović, Nebojšina ćerka. – On je za mene broj 1, htela bih to da naglasim, po toj neverovatnoj upornosti da se bori za nešto što misli da treba. Ako se sećate, bilo je mnogo protivnika plej-ofa, ali je on i to izgurao, jer smatrao je da će to doneti napredak košarci. Možda na prvi pogled nije izgledao kao neko ko je moderan, ali uvek je bio avangarda. Uvek je video unapred i onda se borio da to ostvari. Ne postoji neka posebna tajna njegovog uspeha. Treba samo raditi, raditi i truditi se, i to je to…
Ma koliko košarka 1945. godine bila drugorazredni sport, košarkaši su dali značajan doprinos osnivanju Crvene zvezde. Bilo je to uglavnom gimnazijsko društvo iz vremena okupacije, koje je od 1942. do 1944. igralo turnire na Tašmajdanu i Kalemegdanu. O danu kada je osnovana Crvena zvezda, autoru ovog teksta svedočio je svojevremeno i Srđa Kalember (1928-2016), rekorder među igračima „crveno-belih” sa devet titula državnog prvaka…
– Pred kraj rata imali smo omladinske domove u kojima je bilo i sportskih priredbi. Jednog dana se pročulo da se osniva klub i da će imati košarkašku sekciju. Tu vest smo dobili krajem 1944, od novinara Mire Radojčića, bio je tu i glumac Pavle Vujisić, šahista Svetozar Gligorić… Kaže, održaće se prvi sastanak u jednoj kući, na uglu Đure Salaja (danas Desanke Maksimović) i Krunske… Mi mlađi pitali smo da li će se klub zvati BSK ili Jugoslavija, računajući na predratnu tradiciju. A Miro kaže: Ne, imaće novo ime! Na tom sastanku – mislim da je bio januar 1945. – bilo je predloga da se klub zove Borac, Mladi borac, Napredak, Student… I onda je neko rekao – Zvezda (bio je to Slobodan Ćosić, potonji sekretar fudbalskog kluba – prim. aut), a onda je Zoran Žujović, budući novinar „Politike” rekao: „Pa kad je Zvezda, neka bude Crvena zvezda”. I onda je osnivačka skupština održana 4. marta 1945. na DIF-u u Deligradskoj. Nisam učestvovao u njenom radu, ali sam bio prisutan. Sačuvao sam izlaznicu koju su davali da bi mogli da vide koliko je bilo sveta. I tako je nastala Crvena zvezda sa kojom je naš sport počeo da bude organizovan…
Kalember kaže da je bilo sasvim logično da se, kao i mnogi njegovi vršnjaci, oproba u novom klubu, u novom sportu. Pošto je za vreme okupacije gledao košarku na Tašmajdanu, Kalemegdan je bio njegova naredna adresa…
– Na osnivačkoj skupštini sportskog društva bio je i Nebojša Popović koji je na sebe preuzeo košarku. Bio je prvi i igrač i trener Zvezde. Odmah je napravio oglas gde se pozivaju na Kalemegdan omladinci koji hoće da igraju košarku. Javilo se desetine njih. Ja sam, recimo, bio u dvanaestom timu. Dakle od tih 12 timova, sa po osam do 10 igrača, stvarano je jezgro prve, šampionske generacije. Nebojša, koji je bio vizionar, udario je temelje razvitka Zvezde i košarke. S pravom se kaže da je Kalemegdan naš Springfild…
Za razliku od Kalembera, Bora Stanković (1925-2020), generalni sekretar Svetske košarkaške federacije od 1976. do 2002, učestvovao je na osnivačkoj skupštini SD Crvena zvezda.
– Imao sam nepunih 20 godina, kada smo se okupili na osnivačkoj skupštini, u velikoj sali DIF-a s polupanim prozorima. Bio je hladan dan, svi smo bili u zimskim kaputima. Pozvali su me zato što sam bio jedan od najboljih stonotenisera Beograda. Izabrali su me za trećeg sekretara Fiskulturnog društva Crvena zvezda. Glavni sekretar bio je Ljubiša Sekulić, koji se smestio u kancelariji na spratu, u zgradi na Kalemegdanu, gde sam mu pomagao. Bila je to moja prva funkcija u košarci… – govorio je Stanković koji je bio košarkaš prvog tima i trener (juniora) u Crvenoj zvezdi od 1945. do 1948.
U prvom ikad sastavljenom Zvezdinom timu, proleća 1945, igrala su četvorica utemeljivača jugoslovenske škole košarke, sva četvorica budući članovi Kuće slave FIBA: Nebojša Popović, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić i Bora Stanković (poslednja dvojica su i u Nejsmitovoj kući slave u Springfildu). Nedugo posle osnivanja Partizana (4. oktobar 1945), Šaper i Nikolić su prešli u ekipu sa druge strane žičane ograde koja je delila kalemegdanske terene. Stanković im se pridružio 1948, tako da je Popović jedini ostao veran Zvezdi.
– Nebojša je, naravno, bio vođa Crvene zvezde u kojoj su u prvim godinama igrali i Vasa Stojković, Milorad Sokolović, Mija Stefanović, Bata Aksentijević, Braca Alagić, Ivan Dimić, Ladislav Demšar, Saša Gec, Srđa Kalember… – govorio je Stanković. –Tada su klubovi i sportska društva bili vezani za neke institucije ili organizacije. Crvena zvezda je bio klub studenata, Partizan , naravno, vojske, a Metalac, budući BSK pa OKK Beograd, bio je klub sindikata, isto i Železničar… Zanimljivo je da smo vrlo brzo privukli publiku, posebno na Crvenoj zvezdi gde je moglo da stane 300-400 gledalaca i uvek je sve bilo popunjeno. Posle godinu dana došla je ideja da se od jedne strane šanca na Kalemegdanu naprave male tribine, koje smo zidali mi igrači, koje postoje i danas. Tu je moglo da stane 700-800 ljudi i tu su, ustvari, udareni temelji košarkaškoga sporta, barem u Beogradu i Srbiji. Tu je Zvezda osvojila svojih prvih deset uzastopnih titula prvaka Jugoslavije, od 1946. do 1955, sve dok je Proleter nije sklonio sa trona, 1956, sa braćom Putnik, Locijem, Englerom i ostalim velikanima zrenjaninske košarke.
Zvezdin ženski tim bio pretplaćen na titule još duže, punih 15 godina. A Popović je kao trener osvojio 17 titula (10 sa muškim, sedam sa ženskim). I onda je, posle 10 uzastopnih muških trofeja, zasmetao nekome u Zvezdi. Pričalo se da je previše toga preuzeo na sebe, da ne dozvoljava ostalima da se mešaju… Zato se povukao…
I kad su se drugi umešali, Zvezda je 14 godina morala da čeka na novu titulu…
OBE TITULE ZVEZDI 1946.
Prvo prvenstvo Jugoslavije u košarci, odigrano u septembru 1946, osvojila je Crvena zvezda u obe konkurencije. Potonji novinar „Politike” Zoran Žujović uručio je pobedničke plakete Zvezdinim košarkašima i košarkašicama. Učestvovalo je 105 košarkaša i 50 košarkašica, pred oko 2.500 gledalaca. Stevica Čolović je sudio većinu mečeva.
U prvom „večitom derbiju” Partizan je pobedio Crvenu zvezdu sa 24:21 (10:9) 6. septembra 1946, ali je ukupno podbacio. Najbolji strelac bio je Demšar (Eđšeg) 69, ispred Popovića (C. zvezda) 65, Kalembera (C. zvezda) 61 i Pitonija (Zadar) 58. Šampion je završio prvenstvo s koš-razlikom 305:107, ili prosečno po meču 43,6:15,3, dok je kod Zadrana to bilo 166:145, odnosno 23,7:20,7.
Šampionski tim izgledao je ovako: kapiten Nebojša Popović (23 godine, bek, student), Aleksandar Gec (18, bek, svršeni maturant), Relja Mešterović (21, bek, svršeni maturant), Slobodan Banjac (18, bek, gimnazijalac), Vasilije Stojković (23, krilo, student), Srđa Kalember (18, krilo, gimnazijalac), Miodrag Stefanović (24, krilo, student), Bora Stanković (22, centarfor, student), Rade Jovanović (18, krilo, gimnazijalac), Ivan Dimić (24, centarfor, student).
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
