„Мадера” је била Звездина ноћна канцеларија

Два нераздвојна друга, Ден Тана и Перица Раденковић, почела су своје пријатељство у Црвеној звезди, 1948. године, као пионири тог фудбалског клуба. Тана, у то време Добривоје Танасијевић, имао је 13 година, а Раденковић годину више. И данас су верни Звезди и захвални јој за дане које су провели у њој. О тим првим тренуцима у свом вољеном клубу Тана данас каже:

– Стигао сам у Звезду када је имала тек три године. У то време, о њој се бринуло неколико људи. Нормално, главну реч водили су секретар клуба Слободан Ћосић и чувени Аца Обрадовић који су је толико волели да су били спремни живот да дају за њу Аца економ, његова жена Анкица и помоћница Мара били су задужени за прање дресова и одржавање копачки. Није било веш-машина. Прало се ручно, а веш се сушио на жици. Постојало је само 11 дресова, од броја 1 до 11. Копачке су правили обућари. Ту су још били чика Дуле-Жабац и његов помоћник који су чували стадион и одржавали траву на терену. Клуб је имао једног доктора. Тренер пионира био је чика Митке. Ту су увек била и два немачка овчара….

На питање колико су Ћосић и Обрадовић допринели да Звезда постане клуб највише европске класе, Тана каже:

– Аца Обрадовић и Ћосић су, поред играча, најзаслужнији за успон Звезде. Фудбалски савез Југославије три пута је доживотно суспендовао Ацу Обрадовића. Уместо да га награде, они су га казнили. Част ми је да сам могао да му се одужим за подршку коју ми је давао док сам био клинац. Кад су га трећи пут суспендовали, 1966, кад није могао нигде у Европи да ради, довео сам га у САД заједно са Иваном Топлаком, и њих двојица су одвели Клиперсе из Лос Анђелеса до титуле у првој сезони професионалне америчке лиге, 1967. године.

Тана је за четири године у Звезди (1948-52) био сведок неких важних догађаја у клубу:

– Пошто сам био близак са економом Ацом, који је пред сваки меч слагао дресове, тренер, он и ја смо пре свих знали којих 11 играча излази на терен. Од нас из подмлатка нису сви навијали за Звезду. У то време навијачи Звезде и Партизана седели су заједно, није било подела. Аплаудирали смо и уживали у фудбалу. Ако изузмем Рајка Митића, највише сам аплаудирао Стјепану Бобеку који је био легенда Партизана. После тренинга, жена економа Аце правила је сендвиче, а играчи првог тима увек су остављали по неки сендвич и за нас клинце. Били смо као фамилија. Звезда је била наша друга кућа, а фудбал наша највећа љубав.

Кад говори о томе на шта је највише поносан у Звезди, Тана – који је био председник клуба (2008-09), увек се врати у своје пионирске дане…

– Поносан сам највише на то што смо освојили три узастопна купа – 1948, 1949. и 1950. и титулу првака Југославије 1951. Тренери из тог доба Светислав Глишовић, Александар Томашевић и Љубиша Броћић су ударили темеље велике Црвене звезде, где увек посебно треба истаћи значај фудбалске легенде Рајка Митића.

Кад је реч о славним данима Црвене звезде, незаобилазна је и прича о „Мадери”. Као неко ко је малтене читав живот везан и за Звезду и за тај ресторан, Тана има своје виђење тог култног места где се „водила политика клуба”:

– „Мадера” је била ноћна канцеларија Црвене звезде. Ту се пуно тога решавало. Из Мадере се одлазило да се „отме” неки играч, да се потпише неки важан уговор… У кафани се пуно решавало и онда, али и данас. Тако је и са Фифом и Уефом, где конгрес само аминује оно што је договорено у кафани. Причам то из прве руке јер сам блиско сарађивао са обе те организације, и учествовао у раду њихових конгреса…

Кад је реч о Звездиној будућности, Тана каже да није време за велика обећања:

– Драго ми је да за ових 80 година нисмо променили име. Ако ме питате да ли можемо опет да будемо прваци Европе и света… Мислим да имамо много веће изгледе да то остваримо са женском екипом. И баш ми је драго да имамо и женски клуб.