Генерација из Барија исправила све наше грешке и неправде

Црвена звезда има две фудбалске легенде из Уба. После Драгана Џајића у нашем најтрофејнијем клубу заблистао је и Душан Савић. Легендарни нападач црвено-белих провео је читаву деценију на Маракани и уткао себе у бројне успехе југословенског и српског великана.

Савић је у великој мери обележио протеклих осам деценија највећег фудбалског клуба, перјанице спортског друштва. Душан је и даље омиљен где год да се појави, асоцијација је за огромне Звездине успехе и голове.

- Звезда је моја прва кућа и највећа љубав. Играњем у црвено-белом дресу остварио сам животни сан. Срећан сам што сам био један камичак у мозаику некадашњег европског и светског шампиона, вишеструком првака СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије. Поносан сам на име, традицију и резултате клуба – каже Савић у разговору за Журналов додатак о 80 година постојања наше највеће спортске породице.

Сећате ли се првог дана на Маракани?

- Наравно. Дошао сам 1972. са 16 и по година, на пробу у омладински тим. Примили су ме, путовао сам на тренинге из Уба. Постао сам Звездин стипендиста, после омладинског стажа пребачен у млади тим. Као стипендиста сам дебитовао за сениорску екипу, тек онда 15. априла 1973. потписао десетогодишњи уговор са Звездом.

Био је тада чест случај да се играчи обавезују на деценијску верност клубу?

- Звезда је потписивала десетогодишње уговоре са играчима у које је веровала. Пре мене су то били Филиповић, Пижон Петровић, Куле Аћимовић, Мики Новковић. Била ми је част и задовољство, да је могло парафирао би на 110 година. После мене је то учинио Милош Шестић, много играча из моје генерације.

Коју бисте сезону издвојили као најдражу?

- Свака ми је драга, ниједну нисам желео да заборавим. Можда, ипак, 1978/79. кад смо играли у финалу Купа УЕФА. У истој сезони био сам први стрелац југословенске лиге, у Европи сам са постигао пет голова, од којих су четири била сјајна и одвела су Звезду у следеће коло УЕФА такмичења. У Београду смо увек играли пред препуним стадионом, имали највећу посету на Старом континенту.

Од голова Арсеналу и Вест Бромвич Албиону звездаши најчешће помињу вашу мајсторију на Хајберију 1978?

- Тај гол је више остао у срцима навијача, плебисцитарно је од звездаша проглашен за најлепши. Цела акција је била прелепа, мој потез је улепшао комбинацију у којој је учествовало пола тима. Били смо тад једини тим из СФРЈ са пролећем у Европи. Против ВБА сам погодио у 88. минуту и такође смо прошли даље.

Није успело Џајићевој, ни вашој генерацији, јесте Савићевићевој – 1991. попели су се на кров Европе и света?

- Тај тим је испунио сан свих звездаша, успео да исправи све наше грешке и неправде према клубу у периоду од 1945. до 1991. Освајање европске и светске титуле представља највећу радост. Било би фантастично да до стогодишњице прославимо још један такав успех.

Мислите ли, ипак, да је то неоствариво у оваквим околностима, после Звезде ниједан клуб из источне Европе није се домогао трона Старог континента?

- Европа је све учинила да јаки постану још јачи. Трофеји Лиге шампиона завршавају у Шпанији, Енглеској и Немачкој, Француска и Италија су испали из „игре”. Никад се не зна, иако је и пласман у Лигу шампиона успех за поштовање.

Црвена звезда се четири пута пласирала у европску елиту, од 2017. сваке сезоне је учесник групне фазе УЕФА такмичења?

- Обавеза клуба је да настави да корача успешним путем. Континуитет много значи. Није лако водити клуб и такмичити се на европској сцени. Имамо, ипак, обавезу као највећи великан још из југословенских времена да правимо успехе. Звезда у последњих десет година сваким даном расте, има привилегију да је међу најбољим клубовима у Европи.

За разлику од ваших времена све је мање или готово да нема идола навијача. Има играча који се наметну, али брзо оду са Маракане и нема времена да остану у срцима Делија?

- Не постоји могућност да клуб задржи талентоване играче. Европа је направила систем у којем нам узима младе играче. Тешка финансијска ситуација приморава клуб да продаје таленте. Звезда 80 одсто буџета пуни од трансфера и резултата на међународној сцени, врло је мала зарада од ТВ права и улазница. Клуб мора да обнавља инфраструктуру брине о запосленима и зато су продаје неминовне. Наша земља је принуђена на тако нешто да бисмо преживели. Играчи од 25, 26, 27 година из Србије више никоме нису интересантни. Ми смо због старосне границе морали да овде играмо до 28. године, зато остајали деценију и истом клубу, данас су много чешћи доласци и одласци – закључио је Душан Савић, легендарна деветка Црвене звезде.

МИЛИЋЕВИЋ, МИХИЋ, СТАНКОВИЋ И БОШКОВ МИ НАЈВИШЕ ПОМОГЛИ

Који су тренери највише утицали на ваш играчки развој?

- Од сваког тренера сам понешто научио. Не смем да заборавим Тому Милићевића, он ме је примио у омладинску школу и тестирао. Касније Миљенко Михић ми је дао шансу у јуниорима и затим у првом тиму. Искористио сам прилику, у сезони 1973/74. сам као сениор постигао седам голова на девет утакмица. Бранко Станковић ми је био тренер у најбољим сезонама, освојили смо две титуле и куп, били финалисти Купа УЕФА. Тражио је од нас војничку дисциплину, врло често нас кажњавао у намери да будемо бољи. У иностранству највише ми је помогао Вујадин Бошков. Сину сам дао име по Вујкету, док се његов први унук зове Душан.