Generacija iz Barija ispravila sve naše greške i nepravde

Crvena zvezda ima dve fudbalske legende iz Uba. Posle Dragana Džajića u našem najtrofejnijem klubu zablistao je i Dušan Savić. Legendarni napadač crveno-belih proveo je čitavu deceniju na Marakani i utkao sebe u brojne uspehe jugoslovenskog i srpskog velikana.

Savić je u velikoj meri obeležio proteklih osam decenija najvećeg fudbalskog kluba, perjanice sportskog društva. Dušan je i dalje omiljen gde god da se pojavi, asocijacija je za ogromne Zvezdine uspehe i golove.

- Zvezda je moja prva kuća i najveća ljubav. Igranjem u crveno-belom dresu ostvario sam životni san. Srećan sam što sam bio jedan kamičak u mozaiku nekadašnjeg evropskog i svetskog šampiona, višestrukom prvaka SFRJ, SRJ, SCG i Srbije. Ponosan sam na ime, tradiciju i rezultate kluba – kaže Savić u razgovoru za Žurnalov dodatak o 80 godina postojanja naše najveće sportske porodice.

Sećate li se prvog dana na Marakani?

- Naravno. Došao sam 1972. sa 16 i po godina, na probu u omladinski tim. Primili su me, putovao sam na treninge iz Uba. Postao sam Zvezdin stipendista, posle omladinskog staža prebačen u mladi tim. Kao stipendista sam debitovao za seniorsku ekipu, tek onda 15. aprila 1973. potpisao desetogodišnji ugovor sa Zvezdom.

Bio je tada čest slučaj da se igrači obavezuju na decenijsku vernost klubu?

- Zvezda je potpisivala desetogodišnje ugovore sa igračima u koje je verovala. Pre mene su to bili Filipović, Pižon Petrović, Kule Aćimović, Miki Novković. Bila mi je čast i zadovoljstvo, da je moglo parafirao bi na 110 godina. Posle mene je to učinio Miloš Šestić, mnogo igrača iz moje generacije.

Koju biste sezonu izdvojili kao najdražu?

- Svaka mi je draga, nijednu nisam želeo da zaboravim. Možda, ipak, 1978/79. kad smo igrali u finalu Kupa UEFA. U istoj sezoni bio sam prvi strelac jugoslovenske lige, u Evropi sam sa postigao pet golova, od kojih su četiri bila sjajna i odvela su Zvezdu u sledeće kolo UEFA takmičenja. U Beogradu smo uvek igrali pred prepunim stadionom, imali najveću posetu na Starom kontinentu.

Od golova Arsenalu i Vest Bromvič Albionu zvezdaši najčešće pominju vašu majstoriju na Hajberiju 1978?

- Taj gol je više ostao u srcima navijača, plebiscitarno je od zvezdaša proglašen za najlepši. Cela akcija je bila prelepa, moj potez je ulepšao kombinaciju u kojoj je učestvovalo pola tima. Bili smo tad jedini tim iz SFRJ sa prolećem u Evropi. Protiv VBA sam pogodio u 88. minutu i takođe smo prošli dalje.

Nije uspelo Džajićevoj, ni vašoj generaciji, jeste Savićevićevoj – 1991. popeli su se na krov Evrope i sveta?

- Taj tim je ispunio san svih zvezdaša, uspeo da ispravi sve naše greške i nepravde prema klubu u periodu od 1945. do 1991. Osvajanje evropske i svetske titule predstavlja najveću radost. Bilo bi fantastično da do stogodišnjice proslavimo još jedan takav uspeh.

Mislite li, ipak, da je to neostvarivo u ovakvim okolnostima, posle Zvezde nijedan klub iz istočne Evrope nije se domogao trona Starog kontinenta?

- Evropa je sve učinila da jaki postanu još jači. Trofeji Lige šampiona završavaju u Španiji, Engleskoj i Nemačkoj, Francuska i Italija su ispali iz „igre”. Nikad se ne zna, iako je i plasman u Ligu šampiona uspeh za poštovanje.

Crvena zvezda se četiri puta plasirala u evropsku elitu, od 2017. svake sezone je učesnik grupne faze UEFA takmičenja?

- Obaveza kluba je da nastavi da korača uspešnim putem. Kontinuitet mnogo znači. Nije lako voditi klub i takmičiti se na evropskoj sceni. Imamo, ipak, obavezu kao najveći velikan još iz jugoslovenskih vremena da pravimo uspehe. Zvezda u poslednjih deset godina svakim danom raste, ima privilegiju da je među najboljim klubovima u Evropi.

Za razliku od vaših vremena sve je manje ili gotovo da nema idola navijača. Ima igrača koji se nametnu, ali brzo odu sa Marakane i nema vremena da ostanu u srcima Delija?

- Ne postoji mogućnost da klub zadrži talentovane igrače. Evropa je napravila sistem u kojem nam uzima mlade igrače. Teška finansijska situacija primorava klub da prodaje talente. Zvezda 80 odsto budžeta puni od transfera i rezultata na međunarodnoj sceni, vrlo je mala zarada od TV prava i ulaznica. Klub mora da obnavlja infrastrukturu brine o zaposlenima i zato su prodaje neminovne. Naša zemlja je prinuđena na tako nešto da bismo preživeli. Igrači od 25, 26, 27 godina iz Srbije više nikome nisu interesantni. Mi smo zbog starosne granice morali da ovde igramo do 28. godine, zato ostajali deceniju i istom klubu, danas su mnogo češći dolasci i odlasci – zaključio je Dušan Savić, legendarna devetka Crvene zvezde.

MILIĆEVIĆ, MIHIĆ, STANKOVIĆ I BOŠKOV MI NAJVIŠE POMOGLI

Koji su treneri najviše uticali na vaš igrački razvoj?

- Od svakog trenera sam ponešto naučio. Ne smem da zaboravim Tomu Milićevića, on me je primio u omladinsku školu i testirao. Kasnije Miljenko Mihić mi je dao šansu u juniorima i zatim u prvom timu. Iskoristio sam priliku, u sezoni 1973/74. sam kao senior postigao sedam golova na devet utakmica. Branko Stanković mi je bio trener u najboljim sezonama, osvojili smo dve titule i kup, bili finalisti Kupa UEFA. Tražio je od nas vojničku disciplinu, vrlo često nas kažnjavao u nameri da budemo bolji. U inostranstvu najviše mi je pomogao Vujadin Boškov. Sinu sam dao ime po Vujketu, dok se njegov prvi unuk zove Dušan.