Панчев: Кад смо 1989. испали од Келна схватили смо да можемо да направимо нешто велико

Дарко Панчев један је од највећих симбола не само фудбалског клуба Црвена звезда током осам деценија постојања. Легендарни нападач ушао је пре свега у историју одлујућим голом у пенал серији против Олимпика из Марсеља у финалу Купа шампиона 1991. Много је још пута Кобра са Вардара обрадовала навијаче у европским и домаћим такмичења. Управо је у тој сезони 1990/91 са 34 гола у првенству Скопљанац био најбољи стрелац у Европи. Сијасет пута Панчев је бацао Делије у транс. Кад се данас појави не на Маракани већ уопште у јавности изазива огромно поштовање и његова популарност трајаће колико и Црвена звезда – и у наредних 80 година.

Уз свој клуб из Љутице Богдана Дарко је остао и по завршетку каријере. Сваку утакмицу наследника у црвено-белом дресу ненадмашна деветка преживљава емотивно, из нескривену жељу да клуб настави да остварује успехе.

Да ли је долазак у Звезду за вас био остварење снова после бројних голова у Вардару?

- Наравно. Као дете сам почео да навијам за Звезду. У Вардару сам тренирао од малих ногу и свакако да ми је и матични клуб при срцу. Како сам постајао све бољи играч и био на мети великих клубова, највећа жеља ми је била да дођем у Звезду. Оставио сам велике снове, године још већег доказивања биле су испред мене.

Звезда има много навијача у Македонији. Како вам је било кад сте долазили и играли у Скопљу у црвено-белом дресу?

- Имао сам непријатан осећај. Први пут кад сам играо против Вардара, у трећем колу сезоне 1989/90.  кад нас је Драгослав Шекуларац водио с клупе. Били смо домаћини. Вардар је играо одлично, водио 1:0 и 2:1. Био сам смушен, чудно ми је деловало да играм против Вардара. На полувремену ме Шеки изгрдио. Питао ме је: „хоћеш ли ти да играш против својих или да се зезаш овде”. Променио сам начин игре у другом полувремену, схватио сам да сам професионалац, да сам дошао сам у још један клуб који волим, исто као и Вардар. Морао сам да играм како треба. Дао сам два гола и победили смо 5:2. Кад сам долазио у Скопље, било је различитих реакција с трибина. Увек је било људи који су ме поздрављали, неко је звиждао, било ми је мало неугодно, али на неки начин сам се навикао. Најтежа ми је била та прва утакмица против бившег клуба на Маракани.

Заволели сте црвено-беле и Београд, у документарцу о вашој каријери рекли сте да сте пошто сте окачили копачке о клуб размишљали да ли да живите у Скопљу или у Београду. Како сте разрешили дилему?

- То су била једина два града у којима сам желео да живим. Објашњавам данас младима да смо ми имали  одређене осећаје према клубовима. Остајали смо у истој средини по најмање четири године, данас играчи изузетно брзо мењају клубове, немају тај осећај. Све је другачије и некако материјализовано. У наше време гледали да зарадимо, али имали смо одређене приврежености према клубу. Скопље сам одабрао јер сам овде рођен, једноставно ту су ми пријатељи из детињства и то је вероватно утицало. Купио сам стан у Милану, веома ретко сам ишао тамо, није ме вукло. На Балкану живимо најбоље, само да су људи срећнији, да имају боља примања, нема бољег места за живот.

Тим који је постао шампион Европе сте дуго стварали. Јесте ли веровали и ранијих сезона да сте имали квалитет да се попнете на трон?

- Људи из клуба, пре свега Џаја и Цвеле, тренери који су радили у Звезди, легенде и играчи допринели су да се дођемо до највећег успеха. Осетили смо  годину дана раније кад смо у Куп УЕФА испали од Келна, претходно првака Немачке, изванредне екипе, да можемо много. Суочили смо се тада са великом судијском неправдом. Били смо мало и неозбиљни. Жао ми је што нисам играо реванш у Немачкој због два жута картона. Испали смо на неозбиљан начин, али нам је то био сигнал да можемо да остваримо нешто велико. Променили смо неке ствари следеће сезоне, било је много боље, попели смо се на европски трон.

Шта је био највећи квалитет ваше генерације, другарство или чињеница да сте те сезоне сазрели као појединци и тим?

- Све те ствари треба да се промешају како би се направио добар коктел. Постојало је поштовање и  другарство између нас. Много нас је сазрело, имали смо велики квалитет на свим позицијама. Они који су улазили с клупе били су изузетно добри играчи. Не смемо да заборавимо подршку навијача, играли смо пред 80, 90 хиљада људи на Маракани и то нам је сигурно много помогло да будемо мотивисанији, енергичнији.

Да ли је у време док сте играли у Звезди било уобичајено да одлазите и на утакмице кошаркаша, рукометаша, јесте ли их познавали и да ли сте се дружили?

- Био сам добар и данас се чујем са Игором Бутулијом, једним од легендарних рукометаша Звезде. На кошарку смо ишли два-три пута, нисмо имали контакте с њима, али смо их пратили. И данас  гледам КК. У контакту сам са капитеном Бранком Лазићем. Шаљем му поруку кад направе добар резултат, увек их похвалим, он се захваљује. Пратим спортове који ме интересују. Посебно је ове сезоне изузетно позитиван моменат за кошаркаше, играју изванредно и постижу одличне резултате.

Верујете ли да ће Звезда остати доминантна на овим просторима?

- Јубилеј је за понос. Надам се да ће Звезда увек бити каква је била. Од 1945. па до данас сви су на неки начин допринели да Звезда буде највећа на овим просторима. Свако је помогао на свој начин, играма, радом… Поносан што сам био део тог клуба.

За крај – ваша порука навијачима црвено-беле породице?

- Много поздрава. Честитке за велики јубилеј. Радујемо се и радоваћемо се Звездиним успесима – закључио је Дарко Панчев.