Ако правиш тим не треба ти 11 Савићевића, мораш да имаш и Најдоског

Драган Џајић пред читаоцима Журнала у епизоди – како сам створио најмоћнију Црвену звезду, кадру да 1991. освоји Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп, учланивши се у клуб бесмртних!

Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић и Драгиша Бинић – 11 величанствених из Барија, у оквиру петогодишњег плана пројектовани да израсту у владаре Старог континента! На Џајићев „амин” у црвено-белом дресу...

- Кога је било теже довести: Панчева или Савићевића? Никог није било лако... Имао сам шему, поједине детаље задржао бих за себе. Три ствари биле су ми битне: 1) да ми се играч свиди, 2) да ли му истиче уговор, 3) морамо ли да разговарамо с клубом. Ако сам одлучио да га доведем, то би било – то.

Југославија је брујала: Кобра са Вардара и Црногорски геније били су, малтене, у Партизану. Ваш дриблинг узроковао је да их црно-бели генерали по потпису за Црвену звезду пошаљу у војску, можда и пробуде додатни инат да тек заблистају?

- Не бих рекао - инат, Панчев и Савићевић били су добри играчи сами по себи. Кад је требало да потпишу, испред Фудбалског савеза Београда окупљало се по две, три хиљаде људи. Дејан је био млад, један од најталентованијих, Дарко мало старији. Ко год заустави кола раја похрли, мисли да су баш они унутра. 

Једино је Дика млађи Стојановић био Звездино дете?

- А, Југовић? Звездин, из школе. Уступили смо га Раду, одиграо је феноменално. Кад сам гледао Рад – Звезда нисам имао дилему да ли да га вратим. Играо је трипут боље после на Маракани. Познати италијански стручњак једном приликом ми је рекао: „Један од најбољих странаца икад на Чизми.”

Одбрана је брижљиво склапана?

- Радиновића смо довели из Сутјеске, Маровића, Баранина, из Осијека. Шабанаџовић је већ био афирмисан играјући за Жељезничар, хтео сам га по сваку цену.

Мало-мало па се неко похвали да је био с вама у канцеларији кад је у Љутице Богдана, изненада, бануо Белодедић. Једном за свагда: шта је истина?

- Био сам - сам, изгубили смо од Партизана у купу. Тачније, играли смо 1:1, водили 1:0, примили гол у последњих два минута. Ушла су двојица његових пријатеља: „Ту је Белодедић”. Сачекајте, велим, још не могу да се средим. Убрзо, позовем их да уђу. Представили су га, поздравили смо се. Одемо код Цвелета, тамо крцато, објаснио сам шта се догађа. Казали смо му да спава у хотелу, није било лепо да га неко види. Тешко смо га добили, радили смо разне ствари. Мирчеа Луческу, моја генерација – играли смо један против другог, пришао ми је на опроштају Зика у Удинама, Миле још није почео да игра и ја га питам: шта мислиш? „Ни сам ниси свестан каквог сте играча добили.” Маестрално смо се изборили да буде регистрован, ФИФА је била умешана... Остао је у најлепшој успомени.

Најдоски је „слетео” на Топчидерско брдо из Вардара?

- Поједини медији су ме критиковали: Где њега? Сећам се с каквом је повредом играо у Токију. Ни животињу, с тим, не бисте пустили на терен! А, Илија, бриљантно, алал му вера. За пример. Ако правиш тим не треба ти 11 Савићевића, мораш да имаш и Најдоског. Један „поједе” лопту, други спречи противника да постигне гол.

Просинечки – дар с неба, прекобројан у Динаму?

- Први пут чуо сам му име у Индиректу, тек је почео да игра, пуштали су голове. Просинечки! То ми је, некако, зазвучало. После неколико дана гостујемо у Загребу, гужва у хотелу, прилази ми Робијев стриц: „Он би мало пробао код вас.” Ја да га откачим: нека дође у уторак на тренинг. Обично сам тад у канцеларији, ал' лепо време, изађем и прошетам. Видим – плави дечко, враћам филм, није из подмлатка. Сетим се да сам рекао том човеку да дође. Васке, Бог те видео, чини ми се да је добар играч! Организујемо тренинг поподне, дође и Владица Поповић, кажем – одмах у Звезду. Одем код Цвелета, питам га: Роби, имаш ли папире? „Има отац.” Кад може да дође? „Сутра.” Консултујемо Константина Зечевића, мајстора за прописе, шта да радимо? „Ово што има... може без обештећења.” Из Динама се, бар у први мах, нису ни бунили...

Убрзо, јесу?

- Да, кад су видели да је код нас постао играч!

Ћиро Блажевић је говорио да ако се баш то деси – појешће диплому?

- Не замерам Ћири, Роби је био млад. Једном ме је Блажевић у Паризу док је тренирао Нант упитао: „Је ли богати, какав је Просинечки играч?” Феноменалан! „Јесте, пић.. ми материна, погрешио сам.”

Ви – нисте, ни кад сте вратили Бинића из иностранства?

- Како је Бинић једном играо против Звезде, било који клуб на свету би га купио.

Тежак терен, киша, блато, а он... Послао сам скауте: доведите га како знате. Хоћеш ли? „Наравно!” Имао је ту брзину, стопостотно се исплатио.

За Михајловића, последњу коцкицу еврошампионског мозаика, морали сте рекордно да одрешите кесу?

- Припремали смо се на Игману, ту и Војводина. Љупко је био тренер, слободан ударац на 30 метара, залеће се играч да шутне, питам Петровића – неће ваљда у гол да бије? „Сад ћеш да видиш!” Дика је, чини ми се, бранио, лопта кривуда лево – десно, једва је заустави. Знали смо првенствени жреб и да Михајловић у првом колу не може да игра против нас у Београду, пошаљем човека да ми га доведе у канцеларију. Синиша дође, питам га да ли би играо у Звезди. Климне. Кад ти истиче уговор? „Имам још годину.” Можемо ли да причамо с Војводином, ако желиш? „Може.” Играо је, фактички, левог бека, фалио ми је у концепцији. Ни трансфер није био мали – милион марака. Рекао сам управи да нам треба и – дошао је.

Љупко Петровић?

- Играо је баш добро с Радом...

Време показа: још боље с Џајином Црвеном звездом – против Грасхоперса, Ренџерса, Динама из Дрездена, Бајерна и, као круна, Олимпика!