Ako praviš tim ne treba ti 11 Savićevića, moraš da imaš i Najdoskog

Dragan Džajić pred čitaocima Žurnala u epizodi – kako sam stvorio najmoćniju Crvenu zvezdu, kadru da 1991. osvoji Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup, učlanivši se u klub besmrtnih!

Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević i Dragiša Binić – 11 veličanstvenih iz Barija, u okviru petogodišnjeg plana projektovani da izrastu u vladare Starog kontinenta! Na Džajićev „amin” u crveno-belom dresu...

- Koga je bilo teže dovesti: Pančeva ili Savićevića? Nikog nije bilo lako... Imao sam šemu, pojedine detalje zadržao bih za sebe. Tri stvari bile su mi bitne: 1) da mi se igrač svidi, 2) da li mu ističe ugovor, 3) moramo li da razgovaramo s klubom. Ako sam odlučio da ga dovedem, to bi bilo – to.

Jugoslavija je brujala: Kobra sa Vardara i Crnogorski genije bili su, maltene, u Partizanu. Vaš dribling uzrokovao je da ih crno-beli generali po potpisu za Crvenu zvezdu pošalju u vojsku, možda i probude dodatni inat da tek zablistaju?

- Ne bih rekao - inat, Pančev i Savićević bili su dobri igrači sami po sebi. Kad je trebalo da potpišu, ispred Fudbalskog saveza Beograda okupljalo se po dve, tri hiljade ljudi. Dejan je bio mlad, jedan od najtalentovanijih, Darko malo stariji. Ko god zaustavi kola raja pohrli, misli da su baš oni unutra. 

Jedino je Dika mlađi Stojanović bio Zvezdino dete?

- A, Jugović? Zvezdin, iz škole. Ustupili smo ga Radu, odigrao je fenomenalno. Kad sam gledao Rad – Zvezda nisam imao dilemu da li da ga vratim. Igrao je triput bolje posle na Marakani. Poznati italijanski stručnjak jednom prilikom mi je rekao: „Jedan od najboljih stranaca ikad na Čizmi.”

Odbrana je brižljivo sklapana?

- Radinovića smo doveli iz Sutjeske, Marovića, Baranina, iz Osijeka. Šabanadžović je već bio afirmisan igrajući za Željezničar, hteo sam ga po svaku cenu.

Malo-malo pa se neko pohvali da je bio s vama u kancelariji kad je u Ljutice Bogdana, iznenada, banuo Belodedić. Jednom za svagda: šta je istina?

- Bio sam - sam, izgubili smo od Partizana u kupu. Tačnije, igrali smo 1:1, vodili 1:0, primili gol u poslednjih dva minuta. Ušla su dvojica njegovih prijatelja: „Tu je Belodedić”. Sačekajte, velim, još ne mogu da se sredim. Ubrzo, pozovem ih da uđu. Predstavili su ga, pozdravili smo se. Odemo kod Cveleta, tamo krcato, objasnio sam šta se događa. Kazali smo mu da spava u hotelu, nije bilo lepo da ga neko vidi. Teško smo ga dobili, radili smo razne stvari. Mirčea Lučesku, moja generacija – igrali smo jedan protiv drugog, prišao mi je na oproštaju Zika u Udinama, Mile još nije počeo da igra i ja ga pitam: šta misliš? „Ni sam nisi svestan kakvog ste igrača dobili.” Maestralno smo se izborili da bude registrovan, FIFA je bila umešana... Ostao je u najlepšoj uspomeni.

Najdoski je „sleteo” na Topčidersko brdo iz Vardara?

- Pojedini mediji su me kritikovali: Gde njega? Sećam se s kakvom je povredom igrao u Tokiju. Ni životinju, s tim, ne biste pustili na teren! A, Ilija, briljantno, alal mu vera. Za primer. Ako praviš tim ne treba ti 11 Savićevića, moraš da imaš i Najdoskog. Jedan „pojede” loptu, drugi spreči protivnika da postigne gol.

Prosinečki – dar s neba, prekobrojan u Dinamu?

- Prvi put čuo sam mu ime u Indirektu, tek je počeo da igra, puštali su golove. Prosinečki! To mi je, nekako, zazvučalo. Posle nekoliko dana gostujemo u Zagrebu, gužva u hotelu, prilazi mi Robijev stric: „On bi malo probao kod vas.” Ja da ga otkačim: neka dođe u utorak na trening. Obično sam tad u kancelariji, al' lepo vreme, izađem i prošetam. Vidim – plavi dečko, vraćam film, nije iz podmlatka. Setim se da sam rekao tom čoveku da dođe. Vaske, Bog te video, čini mi se da je dobar igrač! Organizujemo trening popodne, dođe i Vladica Popović, kažem – odmah u Zvezdu. Odem kod Cveleta, pitam ga: Robi, imaš li papire? „Ima otac.” Kad može da dođe? „Sutra.” Konsultujemo Konstantina Zečevića, majstora za propise, šta da radimo? „Ovo što ima... može bez obeštećenja.” Iz Dinama se, bar u prvi mah, nisu ni bunili...

Ubrzo, jesu?

- Da, kad su videli da je kod nas postao igrač!

Ćiro Blažević je govorio da ako se baš to desi – poješće diplomu?

- Ne zameram Ćiri, Robi je bio mlad. Jednom me je Blažević u Parizu dok je trenirao Nant upitao: „Je li bogati, kakav je Prosinečki igrač?” Fenomenalan! „Jeste, pić.. mi materina, pogrešio sam.”

Vi – niste, ni kad ste vratili Binića iz inostranstva?

- Kako je Binić jednom igrao protiv Zvezde, bilo koji klub na svetu bi ga kupio.

Težak teren, kiša, blato, a on... Poslao sam skaute: dovedite ga kako znate. Hoćeš li? „Naravno!” Imao je tu brzinu, stopostotno se isplatio.

Za Mihajlovića, poslednju kockicu evrošampionskog mozaika, morali ste rekordno da odrešite kesu?

- Pripremali smo se na Igmanu, tu i Vojvodina. Ljupko je bio trener, slobodan udarac na 30 metara, zaleće se igrač da šutne, pitam Petrovića – neće valjda u gol da bije? „Sad ćeš da vidiš!” Dika je, čini mi se, branio, lopta krivuda levo – desno, jedva je zaustavi. Znali smo prvenstveni žreb i da Mihajlović u prvom kolu ne može da igra protiv nas u Beogradu, pošaljem čoveka da mi ga dovede u kancelariju. Siniša dođe, pitam ga da li bi igrao u Zvezdi. Klimne. Kad ti ističe ugovor? „Imam još godinu.” Možemo li da pričamo s Vojvodinom, ako želiš? „Može.” Igrao je, faktički, levog beka, falio mi je u koncepciji. Ni transfer nije bio mali – milion maraka. Rekao sam upravi da nam treba i – došao je.

Ljupko Petrović?

- Igrao je baš dobro s Radom...

Vreme pokaza: još bolje s Džajinom Crvenom zvezdom – protiv Grashopersa, Rendžersa, Dinama iz Drezdena, Bajerna i, kao kruna, Olimpika!