И уз попа Џају ми зовите

Пеле, Краљ фудбала, премијерно је крочио на југословенско тле 9. септембра 1969: једна у низу чувених Сантосових турнеја, овог пута у четири града – Сарајеву, Загребу, Крагујевцу и Београду, веровали или не – окончана је с четири ремија: Жељезничар 1:1, Динамо 1:1, Раднички 4:4 и Црвена звезда 3:3.

- Колико си овде популаран могао си и сам да дођеш да играш. Шта ћемо ти ми – промрмљао је по слетању у Београд голман Жилмар, приметивши да се неколико хиљада људи тискало само да види Едсона Арантеса до Насимента.

С брадом старом један дан („Нисам стигао да се обријем”) и пре него што је продужио ка хотелу Југославија („Један од најлуксузнијих у којима сам био”), најчувенији Бразилац у фоајеу сурчинског аеродрома кратко се дружио и с новинарима.

- Да ли знате неког југословенског фудбалера?

- Знам, али не могу да изговорим његово име, за мене је веома компликовано. Играо је прошле године у тиму света против Бразила, носио дрес с бројем 11.

- Сигурно је реч о Џајићу?

- У праву сте.

- Да ли сте чули за Црвену звезду?

- Како да нисам чуо, Звезда је у Бразилу најпопуларнији југословенски клуб.

Тренутак да, најеживши се, станемо „мииир-но” и сходно импресивном податку – 31 играчко / функционерском трофеју са црвено-белима – повучемо знак једнакости: Драган Џајић = Црвена звезда!

Успоставимо, потом, телефонску линију с Теразијама 3 и са председником Фудбалског савеза Србије, уочи 80. рођендана великана с наше Маракане, кочијом сећања одјездимо у 1961...

- Гостовала Звезда у Ваљеву, омладински и пионирски тим. Брат ме, на наговор друга, одведе и покуша да убаци у домаћинове пионире, с обзиром на то да је познавао тренера. „Слушај, игра добро фудбал, ако можеш да га ставиш”. Човек збуњен: „Знаш шта, Звезда долази једном у 10 година, ови клинци тренирају...” Убрзо се мало открави: „Добро, де, шта игра?” Брат каже да сам левоног и да могу лево крило. „Ставићу га полувреме.” Наравно, на полувремену ме није заменио, играо сам целу утакмицу – плови историјом, као да је јуче било, Драган Џајић.

Е, ту тек почиње права прича...

- После четири дана ето ти Звезде на Убу. Каже мени Раде Ђунисијевић... Ух, пуно га ценим и веома сам му захвалан... Раде, па Савићев отац, то су људи који су много волели фудбал на Убу, најважније – сјајно га познавали да им и данас скидам капу! Вели Раде: „Скупи другове, пошто немамо пионирски тим, да га направимо од вас из школе”. А, с друге стране: Куле, Трифке, Стане, Цоле, Небојша Ђорђевић голман... У то доба играли пре првог тима предигре, чак се о њима и писало! И, купе нам дресове, сећам се, било је 2:2, дао сам оба гола...

Довољно да се на Топчидерском брду узбуде, на Аутокоманди изрони вечита дилема: чији је мерцедес бржи?

- Прво је дошао Партизан, затим Звезда, једно вече једни, друго други. А, ми... Цела кућа звездаши! Отац није био из фудбала, важно му је било да идемо у школу и будемо добри ђаци. То с Партизаном није му се свидело, занимало га је где ћу да се храним, како да путујем... Сутрадан је дошла Звезда, Ђунисијевић је познавао генералног секретара Ђорђа Мирковића , ожењени с две сестре, пашенози. Звао га је: „Има неки Џајин, игра добро фудбал.” Мислим се у себи, путоваћу сваки дан за Београд, па шта буде... То са Звездиним подмлатком трајало је годину, још сам живео и ишао у школу у Убу.

Кад...

- Једног дана отац је био у Београду и... позову га у Звезду. „Слушај, рекао ми је др Обрадовић да му се сутра јавиш, треба да играш у недељу за први тим.” Ћале, где први тим, да ниси нешто погрешио... „Доктор је мени тако рекао, па ти гледај...” Одем у Београд, Звездине просторије биле су у Коларчевој, видим доктора Обрадовића, излази из канцеларије. Препознаде ме: „Ууу, мали, на шта смо ми спали кад ти треба да нас вадиш. Идеш одмах са др Бором Бабићем на специјалистички преглед у Делиградску, треба да играш за први тим.”

А, срце... од среће да искочи!

- Ја – 17, Бора Костић – 34. Дупло! Мирко Стојановић, Чоп, Владица Поповић...

Најмлађи су били Шкрбић и Жика Јефтић... Јао, где ћу у свлачионицу с првим тимом? Уђем, одрадим тренинг, кажу - скуп је сутра, ручак у „толико”, у пет сати утакмица. Пожурим на место где се продају новине за сутрадан, погледам у Спорту Звезда – Будућност, састав тима – пише Џајић. Да ли ће да сване, да се не деси нешто до сутра?

Џајић подиже глас за октаву:

- Важно ми је било само једном да одиграм за Звезду, у црвено-белом дресу, па не морам више! Дебитујем тог 8. јуна 1963. против Титограђана, у новинама међу најбоље оцењенима...

Каријера, испоставиће се – најбољег југословенског фудбалера свих времена, могла је да се залауфа!

- Крај првенства, треба да идем у омладинску репрезентацију. Др Обрадовић неће да ме пусти, закачио се с Миљанићем. После припрема првог тима у Никшићу узмем новине, Стојан Протић у Новостима пише - најмлађи у Првој југословенској лиги. Против Хајдука, тад смо играли на ЈНА, наместим гол Бори Костићу! Од тада, одиграм све утакмице, освојимо те 1963/64. дуплу круну, свргнемо Партизанове бебе. Нисам играо само у Сарајеву, снег до колена, крхког, нежног хтели су мало да ме поштеде. Изгубили смо 0:1, једини пораз у сезони, не кажем да је то било због мене...

Џајићева генерација креирала је Звездину доминацију у вечитим дербијима!

- Доласком Миљана за тренера моја генерација ступила је на сцену и била доминантна у југословенској лиги. Дуго година играли смо заједно, тај тим знао се напамет.

Иако осетно млађи, декламујемо: Дујковић, Ђорић, Јевтић, Павловић, Дојчиновски, Кленковски, Антонијевић, Остојић, Лазаревић, Аћимовић, Џајић. И питамо: какав је Миљанић био тренер?

- Одличан!

По старијим љубитељима фудбала – беше то 11 бољих од оних у Барију...

- Не смемо да кажемо да смо били бољи, „генерација 1991” постала је првак Европе, за то – капа доле. Криво ми је што ме је судија ни кривог, ни дужног искључио у Јени, кад је погрешно мислио да сам ја, не Цоле Јанковић, ударио противничког играча. Те, 1971, били смо близу финала, играли бисмо са Ајаксом...

Да, ал' да је Џаја истрчао на терен бар у Атини, у полуфиналу с Панатинаикосом...

 - Па, нећу ја то да кажем за себе, али – да, фалио сам.

После две сјајне године у Бастији, преточене у статус божанства, Драган је изгурао још сезону у Црвеној звезди и баталио оно у чему је од Вардара па до Триглава био најбољи. Са 32?!

- Могао сам да играм бар још три године. Лепо ми је било у Француској, али сви одавде, укључујући и родитеље: „Врати се!” Отац ми је био нешто болешљив и... Пресуди љубав! Терао сам лопту још сезону, публици се свиђало, међутим... Пижон, Дуле, Блеки... десет година млађи. Осетио сам да не припадам ту, лакше бих дриблао у иностранству.  

Звездине „књиге староставне” кажу: 590 утакмица, 287 голова. Пет титула, четири купа и Средњоевропски куп! Наравно, „само” за играчке каријере...

Функционерска, Драган Џајић те 1979. није могао ни да наслути, била је још берићетнија!

- Мислите: 1978? Не знам зашто сви потенцирају да сам годину касније постао технички директор! Чим сам престао да играм, управа ми је предложила нову улогу иако нисам тражио ништа, рекох – после 15 година мало да одморим. Интересантно: по завршетку последње утакмице понудили су ми да будем тренер! Одбијао сам, категорички. Нису хтели да ме се одрекну, дошли су на идеју - технички директор. После месец – 'ајде добро. У првом тренутку нисам знао шта би тачно требало да радим, размишљао сам и схватио – хоћу најбоље играче и најјачи тим. Пратио сам све живо по Југославији и доводио по нахођењу.

Низали су се пехари на домаћој сцени, али...

- Као играч освојио сам Средњоевропски куп, знао да ће публика кад се засити да тражи нешто више. Европу!

И би – тако...

- Бари и Токио највећи су Звездини успеси, нема дилеме. Нешто што остаје за сва вемена, мој си-ви, незаборавни. Волео бих, као звездаш, да се то понови, знам да је тешко, али ко не живи за то, бар размишља...

Једино је Драган Џајић размишљао да је боље да црвено-бели те 1991. у полуфиналу извуку Бајерн?!

- Рекао сам Владимиру Цветковићу кад смо кренули на извлачење: Цвеле, Бајерн! „Јеси ли ти нормалан?” Изгубимо ли од Марсеја или Спартака из Москве биће... Ал' Бајерн, веровао сам и хиљаду пута понављао да нисмо слабији. Бајерн, Бајерн и - Бајерн! Цвеле поново: „Само немој Бајерн.” Играчи и Љупко у Београду: „Немој Бајерн.” Знао сам да нећемо да изгубимо...

Џајић објашњава откуд сигурност у успех операције „Минхен”:

- Рачунао сам на 20 хиљада Срба који ће да навијају за нас. Седео сам на клупи, помислио чак и да није лоше што смо први примили гол. Ослободиће се екипа тог страха... Знао сам да ме врхунски новинари, буде ли супротно, чекају на зуб зато што сам рекао да ћемо да елиминишемо Бајерн и да би било: „Шта ти причаш? Немаш појма о фудбалу.” Кад... било нам је лакше у Немачкој него у Београду. Повели смо у реваншу, пропустили две шансе. Баварци су преокренули, на крају -мало смо имали и среће. Али, нисмо били слабији тим.

Занимало нас је: како је креатор најмоћније Црвене звезде у историји преживео пенал рулет у Барију?

- Нисам гледао кад је Панчев шутирао, сагнуо сам главу. Ако Љупко скочи - гол. Жмурио сам... Петровић је полетео!

Директор: 1978-1998, председник: 1998-2004. и 2012-2014. У том раздобљу трофејна жетва – 11 титула, осам купова, Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп.

Сигнал да Делије, или како воле неретко да кажу за себе „Војска Драгана Џајића”, описујући вечну љубав према Црвеној звезди запевају: „И уз попа Џају ми зовите...”