I uz popa Džaju mi zovite

Pele, Kralj fudbala, premijerno je kročio na jugoslovensko tle 9. septembra 1969: jedna u nizu čuvenih Santosovih turneja, ovog puta u četiri grada – Sarajevu, Zagrebu, Kragujevcu i Beogradu, verovali ili ne – okončana je s četiri remija: Željezničar 1:1, Dinamo 1:1, Radnički 4:4 i Crvena zvezda 3:3.

- Koliko si ovde popularan mogao si i sam da dođeš da igraš. Šta ćemo ti mi – promrmljao je po sletanju u Beograd golman Žilmar, primetivši da se nekoliko hiljada ljudi tiskalo samo da vidi Edsona Arantesa do Nasimenta.

S bradom starom jedan dan („Nisam stigao da se obrijem”) i pre nego što je produžio ka hotelu Jugoslavija („Jedan od najluksuznijih u kojima sam bio”), najčuveniji Brazilac u foajeu surčinskog aerodroma kratko se družio i s novinarima.

- Da li znate nekog jugoslovenskog fudbalera?

- Znam, ali ne mogu da izgovorim njegovo ime, za mene je veoma komplikovano. Igrao je prošle godine u timu sveta protiv Brazila, nosio dres s brojem 11.

- Sigurno je reč o Džajiću?

- U pravu ste.

- Da li ste čuli za Crvenu zvezdu?

- Kako da nisam čuo, Zvezda je u Brazilu najpopularniji jugoslovenski klub.

Trenutak da, naježivši se, stanemo „miiir-no” i shodno impresivnom podatku – 31 igračko / funkcionerskom trofeju sa crveno-belima – povučemo znak jednakosti: Dragan Džajić = Crvena zvezda!

Uspostavimo, potom, telefonsku liniju s Terazijama 3 i sa predsednikom Fudbalskog saveza Srbije, uoči 80. rođendana velikana s naše Marakane, kočijom sećanja odjezdimo u 1961...

- Gostovala Zvezda u Valjevu, omladinski i pionirski tim. Brat me, na nagovor druga, odvede i pokuša da ubaci u domaćinove pionire, s obzirom na to da je poznavao trenera. „Slušaj, igra dobro fudbal, ako možeš da ga staviš”. Čovek zbunjen: „Znaš šta, Zvezda dolazi jednom u 10 godina, ovi klinci treniraju...” Ubrzo se malo otkravi: „Dobro, de, šta igra?” Brat kaže da sam levonog i da mogu levo krilo. „Staviću ga poluvreme.” Naravno, na poluvremenu me nije zamenio, igrao sam celu utakmicu – plovi istorijom, kao da je juče bilo, Dragan Džajić.

E, tu tek počinje prava priča...

- Posle četiri dana eto ti Zvezde na Ubu. Kaže meni Rade Đunisijević... Uh, puno ga cenim i veoma sam mu zahvalan... Rade, pa Savićev otac, to su ljudi koji su mnogo voleli fudbal na Ubu, najvažnije – sjajno ga poznavali da im i danas skidam kapu! Veli Rade: „Skupi drugove, pošto nemamo pionirski tim, da ga napravimo od vas iz škole”. A, s druge strane: Kule, Trifke, Stane, Cole, Nebojša Đorđević golman... U to doba igrali pre prvog tima predigre, čak se o njima i pisalo! I, kupe nam dresove, sećam se, bilo je 2:2, dao sam oba gola...

Dovoljno da se na Topčiderskom brdu uzbude, na Autokomandi izroni večita dilema: čiji je mercedes brži?

- Prvo je došao Partizan, zatim Zvezda, jedno veče jedni, drugo drugi. A, mi... Cela kuća zvezdaši! Otac nije bio iz fudbala, važno mu je bilo da idemo u školu i budemo dobri đaci. To s Partizanom nije mu se svidelo, zanimalo ga je gde ću da se hranim, kako da putujem... Sutradan je došla Zvezda, Đunisijević je poznavao generalnog sekretara Đorđa Mirkovića , oženjeni s dve sestre, pašenozi. Zvao ga je: „Ima neki Džajin, igra dobro fudbal.” Mislim se u sebi, putovaću svaki dan za Beograd, pa šta bude... To sa Zvezdinim podmlatkom trajalo je godinu, još sam živeo i išao u školu u Ubu.

Kad...

- Jednog dana otac je bio u Beogradu i... pozovu ga u Zvezdu. „Slušaj, rekao mi je dr Obradović da mu se sutra javiš, treba da igraš u nedelju za prvi tim.” Ćale, gde prvi tim, da nisi nešto pogrešio... „Doktor je meni tako rekao, pa ti gledaj...” Odem u Beograd, Zvezdine prostorije bile su u Kolarčevoj, vidim doktora Obradovića, izlazi iz kancelarije. Prepoznade me: „Uuu, mali, na šta smo mi spali kad ti treba da nas vadiš. Ideš odmah sa dr Borom Babićem na specijalistički pregled u Deligradsku, treba da igraš za prvi tim.”

A, srce... od sreće da iskoči!

- Ja – 17, Bora Kostić – 34. Duplo! Mirko Stojanović, Čop, Vladica Popović...

Najmlađi su bili Škrbić i Žika Jeftić... Jao, gde ću u svlačionicu s prvim timom? Uđem, odradim trening, kažu - skup je sutra, ručak u „toliko”, u pet sati utakmica. Požurim na mesto gde se prodaju novine za sutradan, pogledam u Sportu Zvezda – Budućnost, sastav tima – piše Džajić. Da li će da svane, da se ne desi nešto do sutra?

Džajić podiže glas za oktavu:

- Važno mi je bilo samo jednom da odigram za Zvezdu, u crveno-belom dresu, pa ne moram više! Debitujem tog 8. juna 1963. protiv Titograđana, u novinama među najbolje ocenjenima...

Karijera, ispostaviće se – najboljeg jugoslovenskog fudbalera svih vremena, mogla je da se zalaufa!

- Kraj prvenstva, treba da idem u omladinsku reprezentaciju. Dr Obradović neće da me pusti, zakačio se s Miljanićem. Posle priprema prvog tima u Nikšiću uzmem novine, Stojan Protić u Novostima piše - najmlađi u Prvoj jugoslovenskoj ligi. Protiv Hajduka, tad smo igrali na JNA, namestim gol Bori Kostiću! Od tada, odigram sve utakmice, osvojimo te 1963/64. duplu krunu, svrgnemo Partizanove bebe. Nisam igrao samo u Sarajevu, sneg do kolena, krhkog, nežnog hteli su malo da me poštede. Izgubili smo 0:1, jedini poraz u sezoni, ne kažem da je to bilo zbog mene...

Džajićeva generacija kreirala je Zvezdinu dominaciju u večitim derbijima!

- Dolaskom Miljana za trenera moja generacija stupila je na scenu i bila dominantna u jugoslovenskoj ligi. Dugo godina igrali smo zajedno, taj tim znao se napamet.

Iako osetno mlađi, deklamujemo: Dujković, Đorić, Jevtić, Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski, Antonijević, Ostojić, Lazarević, Aćimović, Džajić. I pitamo: kakav je Miljanić bio trener?

- Odličan!

Po starijim ljubiteljima fudbala – beše to 11 boljih od onih u Bariju...

- Ne smemo da kažemo da smo bili bolji, „generacija 1991” postala je prvak Evrope, za to – kapa dole. Krivo mi je što me je sudija ni krivog, ni dužnog isključio u Jeni, kad je pogrešno mislio da sam ja, ne Cole Janković, udario protivničkog igrača. Te, 1971, bili smo blizu finala, igrali bismo sa Ajaksom...

Da, al' da je Džaja istrčao na teren bar u Atini, u polufinalu s Panatinaikosom...

 - Pa, neću ja to da kažem za sebe, ali – da, falio sam.

Posle dve sjajne godine u Bastiji, pretočene u status božanstva, Dragan je izgurao još sezonu u Crvenoj zvezdi i batalio ono u čemu je od Vardara pa do Triglava bio najbolji. Sa 32?!

- Mogao sam da igram bar još tri godine. Lepo mi je bilo u Francuskoj, ali svi odavde, uključujući i roditelje: „Vrati se!” Otac mi je bio nešto bolešljiv i... Presudi ljubav! Terao sam loptu još sezonu, publici se sviđalo, međutim... Pižon, Dule, Bleki... deset godina mlađi. Osetio sam da ne pripadam tu, lakše bih driblao u inostranstvu.  

Zvezdine „knjige starostavne” kažu: 590 utakmica, 287 golova. Pet titula, četiri kupa i Srednjoevropski kup! Naravno, „samo” za igračke karijere...

Funkcionerska, Dragan Džajić te 1979. nije mogao ni da nasluti, bila je još berićetnija!

- Mislite: 1978? Ne znam zašto svi potenciraju da sam godinu kasnije postao tehnički direktor! Čim sam prestao da igram, uprava mi je predložila novu ulogu iako nisam tražio ništa, rekoh – posle 15 godina malo da odmorim. Interesantno: po završetku poslednje utakmice ponudili su mi da budem trener! Odbijao sam, kategorički. Nisu hteli da me se odreknu, došli su na ideju - tehnički direktor. Posle mesec – 'ajde dobro. U prvom trenutku nisam znao šta bi tačno trebalo da radim, razmišljao sam i shvatio – hoću najbolje igrače i najjači tim. Pratio sam sve živo po Jugoslaviji i dovodio po nahođenju.

Nizali su se pehari na domaćoj sceni, ali...

- Kao igrač osvojio sam Srednjoevropski kup, znao da će publika kad se zasiti da traži nešto više. Evropu!

I bi – tako...

- Bari i Tokio najveći su Zvezdini uspesi, nema dileme. Nešto što ostaje za sva vemena, moj si-vi, nezaboravni. Voleo bih, kao zvezdaš, da se to ponovi, znam da je teško, ali ko ne živi za to, bar razmišlja...

Jedino je Dragan Džajić razmišljao da je bolje da crveno-beli te 1991. u polufinalu izvuku Bajern?!

- Rekao sam Vladimiru Cvetkoviću kad smo krenuli na izvlačenje: Cvele, Bajern! „Jesi li ti normalan?” Izgubimo li od Marseja ili Spartaka iz Moskve biće... Al' Bajern, verovao sam i hiljadu puta ponavljao da nismo slabiji. Bajern, Bajern i - Bajern! Cvele ponovo: „Samo nemoj Bajern.” Igrači i Ljupko u Beogradu: „Nemoj Bajern.” Znao sam da nećemo da izgubimo...

Džajić objašnjava otkud sigurnost u uspeh operacije „Minhen”:

- Računao sam na 20 hiljada Srba koji će da navijaju za nas. Sedeo sam na klupi, pomislio čak i da nije loše što smo prvi primili gol. Oslobodiće se ekipa tog straha... Znao sam da me vrhunski novinari, bude li suprotno, čekaju na zub zato što sam rekao da ćemo da eliminišemo Bajern i da bi bilo: „Šta ti pričaš? Nemaš pojma o fudbalu.” Kad... bilo nam je lakše u Nemačkoj nego u Beogradu. Poveli smo u revanšu, propustili dve šanse. Bavarci su preokrenuli, na kraju -malo smo imali i sreće. Ali, nismo bili slabiji tim.

Zanimalo nas je: kako je kreator najmoćnije Crvene zvezde u istoriji preživeo penal rulet u Bariju?

- Nisam gledao kad je Pančev šutirao, sagnuo sam glavu. Ako Ljupko skoči - gol. Žmurio sam... Petrović je poleteo!

Direktor: 1978-1998, predsednik: 1998-2004. i 2012-2014. U tom razdoblju trofejna žetva – 11 titula, osam kupova, Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup.

Signal da Delije, ili kako vole neretko da kažu za sebe „Vojska Dragana Džajića”, opisujući večnu ljubav prema Crvenoj zvezdi zapevaju: „I uz popa Džaju mi zovite...”