Стонотениска репрезентација је од првог појављивања овог спорта на Олимпијским играма (1988.) имала учеснике на највећој смотри. У Паризу 2024. године нашу селекцију представљала је Изабела Лупулеску.
Рођена у Уздину, где је и стасавала, сад игра у Немачкој, освајачица бронзане медаље на последње одиграном Европском првенству са Сабином Шурјан. Прва је стонотенисерка, од Силвије Ердељи и Игара у Сиднеју 2000. године, која је наступила на олимпијади.
Поред тога што је успешна у спорту, никад није занемарила школске обавезе, у стоном тенису је радо виђена у свим круговима, а њена скромност купила је срца многих заљубљеника целулоидне лоптице.
Ипак, прво од питања морало је да се тиче самог презимена, пошто током целе каријере носи на леђима бреме једног од најуспешнијих стонотенисера свих времена – Илије Лупулескуа.
- Дефинитивно да ми ствара притисак. Сви који прате стони тенис знају Илију Лупулескуа. Презиме носи са собом одговорност и притисак, људи те знају и много више очекују. Ипак, мислим да мене није спречавало или стопирало, само ме је мотивисало да постанем што бољи спортиста. Част ми је што имам то презиме и што настављам нашу традицију у стоном тенису – почела је Лупулеску.
Како је било наступати на Олимпијским играма? Да ли је заиста посебан осећај?
- То је сан, не само мене лично, него сваког професионалног спортисте. Бити међу најбољима је неописив осећај. Све што могу рећи је да је била част и привилегија да представљам своју државу на тако великом такмичењу, да се нађем међу најбољима на свету. Дефинитивно ми је дало још већу мотивацију да будем још боља и да на следећим, уколико се пласирам, пружим боље партије и покушам да направим корак унапред.
Кога ћете памтити из српске репрезентације, ко је оставио на вас најснажнији утисак?
- Највећи печат је једноставно кад сам видела Новака Ђоковића. Учествовали смо на истом такмичењу кад и ја, јако ми је драго што сам била на Играма кад је Новак успео да освоји злато и постане бесмртан. Наравно, Србија има много добрих спортиста, велики број репрезентативаца од којих би требало да учимо и да се угледамо.
Колико као успешна стонотенисерка можете да помогнете у развоју спорта у Србији, посебно у женском пинг понгу?
- Стони тенис није толико популаран спорт. Волела бих да могу да докажем људима колико је леп, велики број путовања, једноставно, формира те као личност. Увек гледам да помогнем. Конкретно, један девојчица је баш због мене почела да тренира, кад ме је видела на Олимпијским играма, то ми је само дало додатну мотивацију.
Које су ваше амбиције у каријери?
- Имала сам два циља до 2028. али сам игром случаја све остварила четири године раније. Један је био да освојим европску медаљу, а други да учествујем на Олимпијским играма. Сад је време да сањам веће снове. Тренутно сам 72. на ранг листи, волела бих да уђем у топ 50. Следеће године су и Медитеранске игре, те се надам да чемо напокон успети да освојимо одличје. Стремећу ка томе да испуним све, надам се да ће и резултати доћи. Очекује нас и Европско сениорско првенство, тако да се и ту надам успеху.
Може ли Србија да се нада медаљи и са Светског првенства, после одличја на Старом континенту?
- Она је дошла неочекивано. Сабина Шурјан и ја јесмо дуго година играле, освајале медаље у свим узрасним категоријама. Сањамо и о томе, али мислим да никад нећемо бити фаворити, конкуренција је много јача. Сувишно је причати о играчицама из Азије, ипак, ништа није немогуће.
Колико одрицања је изискивао стони тенис?
- Много... Велики број пропуштених рођендана и екскурзија. Ипак, то је цена коју смо морали да будемо спремни да платимо уколико желимо да постанемо професионални спортиста. Посвећујеш се циљу сваки дан. Увек идем ка томе да из дана у дан будем боља барем за један одсто. Променила сам исхрану због спорта, имала сам доста терапија, менталних припрема. Увек си у размишљању како да напредујеш и остварујеш што боље резултате. Наравно, никад нисам зажалила, стони тенис ме испуњава и надам се да ћу остварити све снове и уживати што дуже за столом – рекла је Лупулеску.
ЧИМ САМ СТИГЛА У ОЛИМПИЈСКО СЕЛО, УПОЗНАЛА САМ ИДОЛА
Ко је ваш идол и да ли сте искористили прилику да се упознате на ОИ?
- Посебна спортисткиња за мене је Симон Бајлс. Чим сам крочила у село налетела сам на њу. Не могу описати осећај. Додатно ме је емотивно погодио читав комплекс, односно цело такмичење. Тад сам схватила где сам стигла. За Симон мислим да је изузетна, још више је ценим што је веома искрена кад прича о својим менталним проблемима. Много је лакше за спортисте кад знате да и најбољи имају неке препреке и потешкоће.
8. МАРТ БИО ПОСЕБАН У НАШЕМ КЛУБУ
Да ли сте некад у клубу имали неку рутину што се тиче 8. марта?
- Увек је био посебан дан. Сећам се да су дечаци долазили и доносили поклоне. Тренер ми је стално куповао шналице и гумице за косу. То пуно значи, посебно кад си млађи.
НАДОЛАЗЕЋА НАДА СРПСКОГ ПИНГ ПОНГА УГЛЕДА СЕ НА ИЗАБЕЛУ
Да ли има кадеткиња и јуниорки које се угледају на вас? Сусретали сте се са потписивањем дресова, тражењем слика?
- Речено ми је да је једна од најбољих младих стонотенисерки – Вањо Маја, у интервјуу рекла да сам јој ја идол. То ми је стварно значило на личном плану. Увек је лепо кад знате да се неко угледа на тебе, поготово кад знам да сам исто тако некад била млада и имала идоле. У Немачкој сам често имала прилику да се потпишем на дрес и сликам, али пре свега се трудим да свима изађем у сусрет, попричам, дам неки савет који би једног дана тој особи могао пуно да значи.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
