Stonoteniska reprezentacija je od prvog pojavljivanja ovog sporta na Olimpijskim igrama (1988.) imala učesnike na najvećoj smotri. U Parizu 2024. godine našu selekciju predstavljala je Izabela Lupulesku.
Rođena u Uzdinu, gde je i stasavala, sad igra u Nemačkoj, osvajačica bronzane medalje na poslednje odigranom Evropskom prvenstvu sa Sabinom Šurjan. Prva je stonoteniserka, od Silvije Erdelji i Igara u Sidneju 2000. godine, koja je nastupila na olimpijadi.
Pored toga što je uspešna u sportu, nikad nije zanemarila školske obaveze, u stonom tenisu je rado viđena u svim krugovima, a njena skromnost kupila je srca mnogih zaljubljenika celuloidne loptice.
Ipak, prvo od pitanja moralo je da se tiče samog prezimena, pošto tokom cele karijere nosi na leđima breme jednog od najuspešnijih stonotenisera svih vremena – Ilije Lupuleskua.
- Definitivno da mi stvara pritisak. Svi koji prate stoni tenis znaju Iliju Lupuleskua. Prezime nosi sa sobom odgovornost i pritisak, ljudi te znaju i mnogo više očekuju. Ipak, mislim da mene nije sprečavalo ili stopiralo, samo me je motivisalo da postanem što bolji sportista. Čast mi je što imam to prezime i što nastavljam našu tradiciju u stonom tenisu – počela je Lupulesku.
Kako je bilo nastupati na Olimpijskim igrama? Da li je zaista poseban osećaj?
- To je san, ne samo mene lično, nego svakog profesionalnog sportiste. Biti među najboljima je neopisiv osećaj. Sve što mogu reći je da je bila čast i privilegija da predstavljam svoju državu na tako velikom takmičenju, da se nađem među najboljima na svetu. Definitivno mi je dalo još veću motivaciju da budem još bolja i da na sledećim, ukoliko se plasiram, pružim bolje partije i pokušam da napravim korak unapred.
Koga ćete pamtiti iz srpske reprezentacije, ko je ostavio na vas najsnažniji utisak?
- Najveći pečat je jednostavno kad sam videla Novaka Đokovića. Učestvovali smo na istom takmičenju kad i ja, jako mi je drago što sam bila na Igrama kad je Novak uspeo da osvoji zlato i postane besmrtan. Naravno, Srbija ima mnogo dobrih sportista, veliki broj reprezentativaca od kojih bi trebalo da učimo i da se ugledamo.
Koliko kao uspešna stonoteniserka možete da pomognete u razvoju sporta u Srbiji, posebno u ženskom ping pongu?
- Stoni tenis nije toliko popularan sport. Volela bih da mogu da dokažem ljudima koliko je lep, veliki broj putovanja, jednostavno, formira te kao ličnost. Uvek gledam da pomognem. Konkretno, jedan devojčica je baš zbog mene počela da trenira, kad me je videla na Olimpijskim igrama, to mi je samo dalo dodatnu motivaciju.
Koje su vaše ambicije u karijeri?
- Imala sam dva cilja do 2028. ali sam igrom slučaja sve ostvarila četiri godine ranije. Jedan je bio da osvojim evropsku medalju, a drugi da učestvujem na Olimpijskim igrama. Sad je vreme da sanjam veće snove. Trenutno sam 72. na rang listi, volela bih da uđem u top 50. Sledeće godine su i Mediteranske igre, te se nadam da čemo napokon uspeti da osvojimo odličje. Stremeću ka tome da ispunim sve, nadam se da će i rezultati doći. Očekuje nas i Evropsko seniorsko prvenstvo, tako da se i tu nadam uspehu.
Može li Srbija da se nada medalji i sa Svetskog prvenstva, posle odličja na Starom kontinentu?
- Ona je došla neočekivano. Sabina Šurjan i ja jesmo dugo godina igrale, osvajale medalje u svim uzrasnim kategorijama. Sanjamo i o tome, ali mislim da nikad nećemo biti favoriti, konkurencija je mnogo jača. Suvišno je pričati o igračicama iz Azije, ipak, ništa nije nemoguće.
Koliko odricanja je iziskivao stoni tenis?
- Mnogo... Veliki broj propuštenih rođendana i ekskurzija. Ipak, to je cena koju smo morali da budemo spremni da platimo ukoliko želimo da postanemo profesionalni sportista. Posvećuješ se cilju svaki dan. Uvek idem ka tome da iz dana u dan budem bolja barem za jedan odsto. Promenila sam ishranu zbog sporta, imala sam dosta terapija, mentalnih priprema. Uvek si u razmišljanju kako da napreduješ i ostvaruješ što bolje rezultate. Naravno, nikad nisam zažalila, stoni tenis me ispunjava i nadam se da ću ostvariti sve snove i uživati što duže za stolom – rekla je Lupulesku.
ČIM SAM STIGLA U OLIMPIJSKO SELO, UPOZNALA SAM IDOLA
Ko je vaš idol i da li ste iskoristili priliku da se upoznate na OI?
- Posebna sportistkinja za mene je Simon Bajls. Čim sam kročila u selo naletela sam na nju. Ne mogu opisati osećaj. Dodatno me je emotivno pogodio čitav kompleks, odnosno celo takmičenje. Tad sam shvatila gde sam stigla. Za Simon mislim da je izuzetna, još više je cenim što je veoma iskrena kad priča o svojim mentalnim problemima. Mnogo je lakše za sportiste kad znate da i najbolji imaju neke prepreke i poteškoće.
8. MART BIO POSEBAN U NAŠEM KLUBU
Da li ste nekad u klubu imali neku rutinu što se tiče 8. marta?
- Uvek je bio poseban dan. Sećam se da su dečaci dolazili i donosili poklone. Trener mi je stalno kupovao šnalice i gumice za kosu. To puno znači, posebno kad si mlađi.
NADOLAZEĆA NADA SRPSKOG PING PONGA UGLEDA SE NA IZABELU
Da li ima kadetkinja i juniorki koje se ugledaju na vas? Susretali ste se sa potpisivanjem dresova, traženjem slika?
- Rečeno mi je da je jedna od najboljih mladih stonoteniserki – Vanjo Maja, u intervjuu rekla da sam joj ja idol. To mi je stvarno značilo na ličnom planu. Uvek je lepo kad znate da se neko ugleda na tebe, pogotovo kad znam da sam isto tako nekad bila mlada i imala idole. U Nemačkoj sam često imala priliku da se potpišem na dres i slikam, ali pre svega se trudim da svima izađem u susret, popričam, dam neki savet koji bi jednog dana toj osobi mogao puno da znači.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
