Витез више савести - Буца: Отац ми је био пилот Краљевине Југославије, ставио се у одбрану Београда

Фудбалски клуб Војводина из Новог Сада изнедрила је велики број врхунских фудбалера, а такав пут је био предвиђен и за Ђорђа-Буцу Милића (81), јунака ове приче, кога су само повреде спречиле да не достигне играчку славу својих славних претходника у дресу Војводине и нешто касније Црвене звезде.

Много тога пропуштеног је надокнадио у Турској, после кратке играчке епизоде у Холандији. Најпре као играч, а потом као тренер који је Бешикташу 1982, после 15 година поста донео шампионску титулу.

Али, кренимо редом.

У личној карти пише да сте рођени 27. октобра 1943. у Београду, у време Другог светског рата?

- Тако је. Мој отац је у то време био пилот Краљевине Југославије и ставио се у одбрану града Београда. Међутим у Београду сам се само родио, али је мој прави град у коме сам одрастао Нови Сад, а Војводина први клуб где сам као пионир почео да играм фудбал, а први тренери су ми били Фрања Хирман и Радомир Крстић. У то време је на сцени можда била најбоља генерација у историји Војводине који су као играчи предводили легендарни Вујадин Бошков и ненадмашни шармер и боем Тодор Тоза Веселиновић. Занимљиво је да се и дан данас задржало уверење да је Вујкетова и Тозина прозвана "златна генерација педесетих" играла најлепши фудбал у историји Војводине, без обзира што се никада није окитила шампионском титулом. Та уверавања се преносе са колено на колено, без обзира што готово и да нема живих слика тада ретких фудбалских ТВ преноса и њихове игре, од које су стрепели сви клубови.

Потом је на сцену ступила нова генерација која је први пут 1966., више него убедљиво први пут постала шампион, са чак 8 бодова предности над загрребачким Динамом, а којој сте и ви припадали?

- Тако је. Вујадин Бошков је био технички директор, а Бранко Станковић популарни амбасадор и фудбалски тренер, исто из миља назван тренер диктатор. Наравно све у служби војничког успеха. Популарни Бата Стане нас је терао да зими трчимо на залеђеној атлетској стази прекривеној снегом до колена и то у копачкама, па су нам на једном тренингу почеле отказивати ноге и болети тетиве, али је он терао своје и ми смо се побунили, па је напустио тренинг и отишао из беса за Београд, али га је ауторитативни Бошков следећег дана одмах вратио и стигли смо, у то време, до најубедљивије титуле! Били смо прави "Гвоздени пук",  што је Станковић демонстрирао после и у Црвеној звезди која је стигла до финала Купа УЕФА, 1979. године, исто гвозденом дисциплином и сукобима са играчима.

Из тог периода, 1966, сте и ви имали једну расправу са  Станковићем, која је кулминирала вашим преласком у Црвену звезду?

- Да. Јако занимљива и филмска прича, о којој су у то време писани ступци у штампи. Војводина је два кола пре краја првенства играла са Црвеном звездом (и већ смо били обезбедили титулу). Звезда је тог момента била тек шеста на табели. Ми смо победили, до тада све госте, али је Звезда повела већ у 8. минуту голом Селета Милошевића. У 20, мој саиграч Добривоје Тривић шутирао је из мртвог угла и лопта је некако са спољне стране, кроз откачену мрежу са кука стативе ушла у гол Звезде. Био сам сведок, јер сам стајао на 5 метара, а ни утакмица није готово ништа одлучивала, осим престижа, хоће ли Војводина претрпети први пораз на свом терену, тог текућег и већ одлученог првенства. Настало је комешање, дуго већање и сви играчи Звезде су замолили судију да пита и мене, пошто сам био најближи догађају и наравно да сам рекао да није гол. Међутим судија је најпре поништио, па ипак на крају признао гол.

У полувремену утакмице која је на крају завршена 1:2, Бошков и Станковић, приговорили су ми шта ја имам да се мешам и то је био мој крај у Војводини. Оно што је најзанимљивије у тој причи јесте да је и сам Бранко Станковић, као тренер Војводине после утакмице, за лист Политику изјавио о спорном голу. Ево дела цитата: “Просто је немогуће да је Тривић из таквог положаја постигао гол. Уверен сам да наш гол није био регуларан”, казао је Бранко Станковић. Ал' сам цех платио ја!

Шта се потом десило?

- Врло брзо ми се јавила Црвена звезда и понудила да пређем у њене редове, не само ради моје савесности и поштења, већ и због одређеног талента, јер сам заједно са Драганом Џајићем дебитовао за “А“ репрезентацију Југославије 17. јуна 1964. године против Румуније, али су, пре свега повреде и жестока конкуренција добро проредиле моје даље континуиране наступе.

По доласку у Црвену звезду сте у великом стилу одиграли 40. дерби (26. март 1967.) и већ у 3. минуту затресли мрежу Партизана, у коначној победи Звезде од 3:2, пред до тада рекордних 80.000 гледалаца.

- Био је то невероватан осећај, Маракана још до краја није била завршена. Људи су ходали и по њеним бетонским крововима трибина, што се може видети и на друштвеним мрежама. Баш као неки филм и у сну сан, али сам брзо протрчао и кроз Црвену звезду, потом и Холандију и стигао у моју највећу и најуспешнију фудбалску луку -  Турску. Најпре сам заиграо за Адануспор, а убрзо и за Бешикташ, са којим сам као играч освојио Куп Турске 1975. године, а 1982, као тренер - титулу шампиона, после 15 година, од последње титуле овог клуба.

На крају фудбалске ретроспективе и закључак Ђорђа Буце Милића:

- Каријера је протутњала брзином ветра, с падовима и успонима, а зар то и није смисао живота. Сад уживам у мојим унуцима и шетам са својим псом Доном, пребирајући по успоменама и сећањима.