Vitez više savesti - Buca: Otac mi je bio pilot Kraljevine Jugoslavije, stavio se u odbranu Beograda

Fudbalski klub Vojvodina iz Novog Sada iznedrila je veliki broj vrhunskih fudbalera, a takav put je bio predviđen i za Đorđa-Bucu Milića (81), junaka ove priče, koga su samo povrede sprečile da ne dostigne igračku slavu svojih slavnih prethodnika u dresu Vojvodine i nešto kasnije Crvene zvezde.

Mnogo toga propuštenog je nadoknadio u Turskoj, posle kratke igračke epizode u Holandiji. Najpre kao igrač, a potom kao trener koji je Bešiktašu 1982, posle 15 godina posta doneo šampionsku titulu.

Ali, krenimo redom.

U ličnoj karti piše da ste rođeni 27. oktobra 1943. u Beogradu, u vreme Drugog svetskog rata?

- Tako je. Moj otac je u to vreme bio pilot Kraljevine Jugoslavije i stavio se u odbranu grada Beograda. Međutim u Beogradu sam se samo rodio, ali je moj pravi grad u kome sam odrastao Novi Sad, a Vojvodina prvi klub gde sam kao pionir počeo da igram fudbal, a prvi treneri su mi bili Franja Hirman i Radomir Krstić. U to vreme je na sceni možda bila najbolja generacija u istoriji Vojvodine koji su kao igrači predvodili legendarni Vujadin Boškov i nenadmašni šarmer i boem Todor Toza Veselinović. Zanimljivo je da se i dan danas zadržalo uverenje da je Vujketova i Tozina prozvana "zlatna generacija pedesetih" igrala najlepši fudbal u istoriji Vojvodine, bez obzira što se nikada nije okitila šampionskom titulom. Ta uveravanja se prenose sa koleno na koleno, bez obzira što gotovo i da nema živih slika tada retkih fudbalskih TV prenosa i njihove igre, od koje su strepeli svi klubovi.

Potom je na scenu stupila nova generacija koja je prvi put 1966., više nego ubedljivo prvi put postala šampion, sa čak 8 bodova prednosti nad zagrrebačkim Dinamom, a kojoj ste i vi pripadali?

- Tako je. Vujadin Boškov je bio tehnički direktor, a Branko Stanković popularni ambasador i fudbalski trener, isto iz milja nazvan trener diktator. Naravno sve u službi vojničkog uspeha. Popularni Bata Stane nas je terao da zimi trčimo na zaleđenoj atletskoj stazi prekrivenoj snegom do kolena i to u kopačkama, pa su nam na jednom treningu počele otkazivati noge i boleti tetive, ali je on terao svoje i mi smo se pobunili, pa je napustio trening i otišao iz besa za Beograd, ali ga je autoritativni Boškov sledećeg dana odmah vratio i stigli smo, u to vreme, do najubedljivije titule! Bili smo pravi "Gvozdeni puk",  što je Stanković demonstrirao posle i u Crvenoj zvezdi koja je stigla do finala Kupa UEFA, 1979. godine, isto gvozdenom disciplinom i sukobima sa igračima.

Iz tog perioda, 1966, ste i vi imali jednu raspravu sa  Stankovićem, koja je kulminirala vašim prelaskom u Crvenu zvezdu?

- Da. Jako zanimljiva i filmska priča, o kojoj su u to vreme pisani stupci u štampi. Vojvodina je dva kola pre kraja prvenstva igrala sa Crvenom zvezdom (i već smo bili obezbedili titulu). Zvezda je tog momenta bila tek šesta na tabeli. Mi smo pobedili, do tada sve goste, ali je Zvezda povela već u 8. minutu golom Seleta Miloševića. U 20, moj saigrač Dobrivoje Trivić šutirao je iz mrtvog ugla i lopta je nekako sa spoljne strane, kroz otkačenu mrežu sa kuka stative ušla u gol Zvezde. Bio sam svedok, jer sam stajao na 5 metara, a ni utakmica nije gotovo ništa odlučivala, osim prestiža, hoće li Vojvodina pretrpeti prvi poraz na svom terenu, tog tekućeg i već odlučenog prvenstva. Nastalo je komešanje, dugo većanje i svi igrači Zvezde su zamolili sudiju da pita i mene, pošto sam bio najbliži događaju i naravno da sam rekao da nije gol. Međutim sudija je najpre poništio, pa ipak na kraju priznao gol.

U poluvremenu utakmice koja je na kraju završena 1:2, Boškov i Stanković, prigovorili su mi šta ja imam da se mešam i to je bio moj kraj u Vojvodini. Ono što je najzanimljivije u toj priči jeste da je i sam Branko Stanković, kao trener Vojvodine posle utakmice, za list Politiku izjavio o spornom golu. Evo dela citata: “Prosto je nemoguće da je Trivić iz takvog položaja postigao gol. Uveren sam da naš gol nije bio regularan”, kazao je Branko Stanković. Al' sam ceh platio ja!

Šta se potom desilo?

- Vrlo brzo mi se javila Crvena zvezda i ponudila da pređem u njene redove, ne samo radi moje savesnosti i poštenja, već i zbog određenog talenta, jer sam zajedno sa Draganom Džajićem debitovao za “A“ reprezentaciju Jugoslavije 17. juna 1964. godine protiv Rumunije, ali su, pre svega povrede i žestoka konkurencija dobro proredile moje dalje kontinuirane nastupe.

Po dolasku u Crvenu zvezdu ste u velikom stilu odigrali 40. derbi (26. mart 1967.) i već u 3. minutu zatresli mrežu Partizana, u konačnoj pobedi Zvezde od 3:2, pred do tada rekordnih 80.000 gledalaca.

- Bio je to neverovatan osećaj, Marakana još do kraja nije bila završena. Ljudi su hodali i po njenim betonskim krovovima tribina, što se može videti i na društvenim mrežama. Baš kao neki film i u snu san, ali sam brzo protrčao i kroz Crvenu zvezdu, potom i Holandiju i stigao u moju najveću i najuspešniju fudbalsku luku -  Tursku. Najpre sam zaigrao za Adanuspor, a ubrzo i za Bešiktaš, sa kojim sam kao igrač osvojio Kup Turske 1975. godine, a 1982, kao trener - titulu šampiona, posle 15 godina, od poslednje titule ovog kluba.

Na kraju fudbalske retrospektive i zaključak Đorđa Buce Milića:

- Karijera je protutnjala brzinom vetra, s padovima i usponima, a zar to i nije smisao života. Sad uživam u mojim unucima i šetam sa svojim psom Donom, prebirajući po uspomenama i sećanjima.